Ва­тра и ха­ри­зма

Ка­да је, по­чет­ком ми­ле­ни­ју­ма, од­ла­зи­ла из род­ног Бе­о­гра­да у по­ку­ша­ју да не­што на­пра­ви од свог та­лен­та, би­ла је тек скро­ман де­вој­чу­рак у стар­ка­ма и џин­су. Ипак, ко је тих го­ди­на ви­део на стеј­џу, ода­кле је пле­ни­ла сна­жним ста­вом ги­тар­ске хе­ро­и­не, знао је да ће се ње­на при­ча од­мо­та­ти у су­лу­дом прав­цу. И та­ко и би. Ана По­по­вић је да­нас ве­о­ма успе­шно и це­ње­но име на гло­бал­ној блуз сце­ни. Свет се без ре­зер­ве ди­ви ати­пич­ној же­ни са Бал­ка­на, ко­ја се кроз жи­вот про­би­ја сви­ра­ју­ћи ги­та­ру и пе­ва­ју­ћи о емо­ци­ја­ма, што вр­ло че­сто уме да оста­ви без да­ха, а по­не­кад и до­ве­де у ис­кре­ну не­ве­ри­цу. Али, то је моћ блу­за.

Ана је од­ра­сла у му­зи­чар­ској по­ро­ди­ци, по­ред пло­ча и жи­ча­них ин­стру­ме­на­та, па и ни­је чу­до што је као ти­неј­џер­ка ушла у еки­пу са мом­ци­ма слич­них афи­ни­те­те. Ње­на пр­ва гру­па, Хаш, бр­зо је осво­ји­ла пре­сто­нич­ке клу­бо­ве енер­гич­ним, го­то­во ди­вљим из­вед­ба­ма блуз стан­дар­да, али и аутор­ским ко­ма­ди­ма ко­ји су се 1998. на­шли на њи­хо­вом је­ди­ном ал­бу­му "Ho­me­town", рет­ком слу­ча­ју да је ПГП РТБ от­кри­ла не­што па­мет­но и ле­по у свом дво­ри­шту. Вре­ме за по­че­так сту­ди­ја до­ве­ло је Ану на ти­пич­но ме­сто блуз ми­то­ло­ги­је - рас­кр­сни­цу: му­зи­ка или гра­фич­ки ди­зајн. Ка­ко су оба пу­та во­ди­ла у Хо­лан­ди­ју, суд­би­на је пре­ло­ми­ла на стра­ну Кон­зер­ва­то­ри­ју­ма у Утрех­ту, ко­ји се по­ка­зао као из­у­зет­на од­скоч­на да­ска за ка­ри­је­ру у за­ма­ху. Но­во­фор­ми­ран бенд је бр­зо по­брао од­лич­не кри­ти­ке и до­био шан­су на пра­вом ме­сту за блуз - са оне стра­не Ба­ре. Усле­ди­ле су клуп­ске свир­ке, тур­не­је, ал­бу­ми, на­гра­де, хва­ло­спе­ви... Ка­да се кроз ко­ју го­ди­ну вра­ти­ла у род­ни крај ра­ди на­сту­па на "Ег­зи­ту", ма­ло ко је оче­ки­вао еле­гант­ну да­му у ха­љи­ни и на ви­со­ким пот­пе­ти­ца­ма. Са сце­не је пак гру­ну­ла иста она ва­тра, док је ха­ри­зма по­ја­ча­на дру­же­њем са ле­ген­да­ма по­пут Со­ло­мо­на Бур­ка, Би Би Кин­га, Ба­ди­ја Га­ја и дру­гих, са­да јој бли­ских ко­ле­га и при­ја­те­ља.

Да­нас је Ана По­по­вић по­но­сна вла­сни­ца пе­тог сту­диј­ског ал­бу­ма, ко­јим по­би­ре нај­ве­ће ком­пли­мен­те, као и но­ми­на­ци­је за нај­бо­љи мо­де­ран блуз ал­бум, из­вед­бу, жен­ског умет­ни­ка да­на­шњи­це... Пре­по­зна­та по сти­лу сви­ра­ња на­лик на по­кој­ног Сти­ви­ја Реј Во­на, ета­бли­ра­ла се као екс­пе­ри­мен­та­тор­ка ко­ја ко­рен­ску му­зи­ку спа­ја са но­вим стру­ја­њи­ма и поп еле­мен­ти­ма. На "Un­con­di­ti­o­nal" се, услов­но ре­че­но, вра­ти­ла уна­зад, при­мар­ном сти­лу пи­са­ња блу­за, али на­рав­но - из угла мо­дер­не же­не ко­ја жи­ви на два кон­ти­нен­та, пу­ту­је и ра­ди, и ус­пут од­га­ја си­на Лу­ка ро­ђе­ног 2008. Сме­ла фо­то­гра­фи­ја на омо­ту осли­ка­ва ње­ну емо­тив­ну ого­ље­ност пред иза­зо­вом ства­ра­ња и на­сту­па, о че­му го­во­ри и на­слов­на ну­ме­ра. Оста­так ал­бу­ма чи­ни ве­о­ма за­ни­мљи­ва ком­би­на­ци­ја те­шких блуз рит­мо­ва са ле­пр­ша­вим бу­ги и џе­зи мо­мен­ти­ма, уз оби­ље ги­тар­ских бра­ву­ра и не­што из­ме­њен глас у ко­јем ће тек по­не­ки скеп­тик пре­по­зна­ти ма­ло ста­ро­бал­кан­ског ди­ја­лек­та. Али, и то је ве­ли­чи­на блу­за.

Зла­то­мир Га­јић