Вожња у две брзине - за преживљавање и остварење уметничког сна

Вајар Игор Антић, Новосађанин који живи и ради у Паризу већ 26 година, управо се на кикиндском 35. интернационалном симпозијуму “Терра”,

 први пут упустио у рад с глином.  Париз му је занимљив зато што људи тамо долазе из целог света, нарочито уметници, али доласци у завичај га увек маме и инспиришу. До сада је своја остварења приказао на преко стотину изложби широм света.

- Париз је место размене најновијих идеја, свега што је актуелно у уметности, а с друге стране то је место где човек увек има прилике да направи добру каријеру и да се пробије у свету уметности, зато што су критичари, галеристи, уметници тамо на окупу и то чини једну доста квалитетну ситуацију - каже за наш лист Антић.

Антић је тамо отишао млад, по завршетку Академије уметности у Новом Саду, да би у француској престоници наставио студије. Са дистанце од преко четврт века констатује да му је тамо кренуло добро када је почео да добија награде. Ушао је у добро друштво и почео да сарађује са људима који су у том тренутку били у самом врху светске уметности. Млади уметници и данас све чешће крећу из Србије у бели свет.

- Важно је да млади уметници знају, да једно је градити свој стил и уметнички печат, а друго је преживети као уметник - указује Антић. - Те ствари треба разјаснити од самог почетка, јер је јако тешко преживети и живети од свог рада. Треба да науче да морају наћи галеристе, да пронађу некакав начин да продају своје радове, да не би морали да раде сасвим нешто друго, да буду професори или да мењају професију и баве се нечим другим да би могли преживети. Лепо је сањати, лепо је веровати у то што радимо и не бити спутан можда чак ни реалношћу. С друге стране није лоше бити мало и реалан па схватити да је то професија која је угрожена и у којој некако треба возити у две брзине, једној за преживљавање, а другој за реализацију свог уметничког сна.

Антић је посвећен раду “ин ситу”, односно делима која настају и урађена су на лицу места.
- Сваки пут када ме неко позове да урадим пројекат, ја дођем на то место, простудирам цео контектст, направим фотографије, некада истражујем архиве и тако даље, тако да увек урадим ново ументичко дело које не понављам на другом месту. Тај рад често говори не само о некој уметничкој проблематици него и о историјском, политичком, економском или неком другом контексту, све зависи шта осетиш на лицу места. Немам материјал који користим стално, него то увек откривам на лицу места и онда дођем до некаквих закључака о томе што би баш тамо требало да урадим, на месту где се реализује пројекат - објашњава уметник.

Последња Антићева изложба била је у Бриселу у палати Бозар, највећем центру ликовне уметности у Белгији, по позиву уметника Данијела Бурана. На његовој изложби су се нашли радови сто уметника важних за његову каријеру од почетка до данас, међу којима су Пикасо, Мондријан, Матис – буквално цела историја уметности 20. века, али и актуелни ствараоци. Антићев рад с те изложбе објављен је на насловној страни једног угледног часописа и на крају га је и продао. И то је оно што га испуњава. Први пут борави на симпозијуму “Терра” у Кикинди и до сада никада није радио са глином.

- Баш због тога морам да се прилагодим том исконском материјалу и условима рада, новој технологији, новим правилима које треба усвојити да би рад уопште могао да се изведе. Људи одавде су врло спретни, добро све то познају, па ми показују техничку страну коју прилагођавам свом раду.
Правило је да се домаћинима симпозијума “Терра” за њихов будући музеј остави једно велико дело и једно мањег формата, тако да сам почео да радим нешто, да се поигравам са словима на циглама од глине. То ми се учинило логично, с обзиром да су се у старом фабричком погону где је сада “Терра” некада прво правиле цигле, па тек касније црепови. Почео сам од неког архетипа – цигле, комбинујем је са словима и видећу како ће се све завршити јер је дело у фази развоја. Знам једино да то неће бити поезија - вели Антић, мада као син чувеног песника Мирослава Антића воли поезију.

Антић стално одржава везе са завичајем, па три-четири пута годишње, некада и више пута учествује на изложбама у Србији: Београду, Зрењанину, Новом Саду и другим градовима. Тако је у Галерији Матице српске у Новом Саду 2014. имао изложбу која је проглашена за најбољу изложбу у Србији те године, годину раније радио је пројекат о Сави Шумановићу који је такође добро прошао. Од када се отиснуо у Париз учествовао је на више од 40 домаћих изложби и сарађује са много институција. Често је у контакту и са неким мањим галеријама, критичарима и посленицима културе.

Кад повлачи паралелу између париског и нашег културног миљеа, Антић указује да су то јако различите ствари.
-  Оно што се у Паризу поштује, када се ради о уметности, је скроз другачије него овде и то је сасвим логично - каже Антић. - Просто, то су два ритма, као да су у питању два различита времена. Ја када одем тамо, па се вратим овде, прилагођавам се сваком од тих времена, али због нових технологија, због нових медија, сада се ствари приближавају и млади уметници одавде брже се укључују у светске токове управо захваљујући новом начину комуницирања. Статус уметника у Паризу и Србији је јако различит, јер у Француској је тај статус потпуно сређен. Ви тачно знате шта вас чека, колико треба да плаћате, шта ћете добити и ту нема неких великих изненађења, а овде их има таквих да ме чуди да људи уопште настављају да се баве овим ослом. У сваком тренутку могу да доживе нешто лоше, да их то дестабилизује и избаци с пута и не могу да преживе у потпуној неизвесности.  

 Милорад Митровић

Вечна поезија Мике Антића

Три деценије након смрти његовог оца Мирослава Антића, чињеница да је његово песничко стваралаштво све популарније, вајара Игора Антића пријатно изненађује. На Фајсбуку Микин профил има преко 250.000 љубитеља.
- Лепо је да људи читају његову поезију и да је то што је урадио остало за вечност. Поезија мог оца је остала и опстала и то је заиста фантастично, а радо га се сећају и негују успомену на њега и у родном Мокрину. Још нисам стигао да одем до Мокрина, али ових дана у Кикинди срећем Мокринчане који имају потребу да причамо и да поделимо утиске. Постоји много тога што ја не знам, а волео бих да упознам, па ће за то бити прилика на лицу места, у Мокрину, где сам само једном био још јако давно, негде 1983. Чешће сам навраћао у Кикинду, као спортиста, док сам био yудиста, па се и сада срећем с пријатељима из тих дана, али први пут захваљујући симпозијуму “Терра” овако дуго боравим и могу да се саживим с овим људима.
 
 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести