Влада Србије увелико ради на стратешком плану развоја земље до 2020. године, при чему је најважнији циљ да се крене путањом одрживог развоја и да се изгради позиција регионалног лидера.

Документ, који, слично стратешком пројекту ЕУ “Европа 2020”, нови назив “Србија 2020”, требало би да у септембру представи председник државе Борис Тадић. То говори о његовом значају колико и чињеница да су на његовој изради ангажоване све институције Владе Србије.
Мада се у први план ставља настојање да Србија постане регионални економски лидер, многи сматрају да би важније било да се учврсти тенденција одрживог развоја, уз дугорочне стопе привредног раста од пет до седам посто, јер би управо то могло водити ка жељеној лидерској позицији. Да је то озбиљан посао говори податак да је наша економија током 2009. забележила пад привредних активности од три одсто, док се у овој години очекује мршав и неизвестан раст од само 1-1,5 посто.
Професорка Економског факултета у Београду др Даница Поповић за наше власти има веома једноставну сугестију. Она, позивајући се на мађарско искуство, сматра да би Србија морала да има јасан циљ и да онда том циљу подреди све економске мере. Мађари су желели да изграде извозну и технолошки модерну привреду и то су и урадили. Осам од десет највећих извозних предузећа су настала током форсирања ток концепта у последњих 15 година, с тим што удео извоза у њиховој укупној реализацији прелази 80 процената.
Не би се могло рећи да Србија до сада није имала никакав концепт. Још 2006. донета је Стратегија привредног развоја и она је формално у игри, односно смерница је државне економске политике до 2012. године. У том стратешком документу је записано да су приоритети: подизање конкурентности домаће привреде, подизање учешћа инвестиција у бруто домаћем производу (БДП) земље на 25 процената, почетак денационализације, БДП по становнику од 8.000 долара и завршетак реструктурирања државних предузећа.
Ниједан од тих циљева није остварен. Додуше, до краја планираног рока за реализацију остало је још 18 месеци, али одступања су толика да се тешко може рачунати на нешто бољи резултат. Глобални индекс конкурентности Светског економског форума ставља нас на 93. место, учешће инвестиција у БДП-у није веће од 15 одсто, денационализација није започета већ се стално одлаже, очекивани БДП по становнику у 2010. је на нивоу од 5.800 долара, застој у реструктурирању државних фирми је очигледан.
Србији, као ни некадашњој СФРЈ, никада није мањкало планова и стратешких докумената. Проблем је увек био у томе што није било доследности у њиховој реализацији. Тако је било и с давно заборављеним Дугорочним програмом економске стабилизације, тако је прошао и реформски концепт Драгослава Аврамовића...
Ако се нова стратегија прави реда ради, као што се већ дешавало, онда је не би требало ни правити. Ако су намере озбиљне, онда би се могло рећи да су основне смернице добро изабране. Наиме, у овом стратешком документу је записано да би основни правци државне економске политике до 2010. године требало да буду: инфраструктура, економија знања, социјална политика, енергетика и екологија.

В. Харак

Инфраструктура и знање

Врсни познавалац инвестиционог тржишта у Србији и саветник страних улагача Махмуд Бушатлија упозорава на то да, и кад би инвеститори у овом тренутку били спремни да усмере пет или чак десет милијарди евра годишње, ми немамо могућности да прихватимо толики новац. По њему, наша инфраструктура је у веома лошем стању и потребни су велики напори да би се довела до нивоа који омогућава прихват инвестиционог капитала. При чему мора постојати концепт и не може се радити без плана. Ако нешто од инфраструктуре не постоји, наглашава Бушатлија, онда се инвеститору мора рећи да ће то имати за једну или две године. Не може му се поручити: “Само ти дођи, средићемо ми то”!?
Зато је међу зацртаним приоритетима тежиште управо на два почетна – инфраструктури и економији знања. Србија у наредним годинама мора да постане велико градилиште и мора велики напор да уложи у образовање, односно едукацију својих људи и грађење њихове спремности да прихватају нова знања и да се прилагођавају потребама тржишта. Без тога нема привредног раста и нема никакве лидерске позиције.