петогодишље школовање, својих професора и тога да су, како су признале, биле највеселији разред у читавој школи. На састанку су се дружиле у тој, опуштеној атмосфри, уз смех, препричавале једна другој где их је живот однео и како су провеле радни век.
– Кад год би се неко жалио на нас, жалио би се на нашу песму – каже једна од „матуранткиња” Љиљана Ракић Шалипур. – Од 23, колико нас је било у разреду, окупило се 11. Захваљујући овој годишњици, након 45 година смо се виделе с колегиницом која живи у Зеници. Договориле смо се да поновимо ово и догодине.
Како каже наша саговорница, занимање васпитача је посебно, а васпитач свакако не може бити неко ко не воли децу. Потребно је, истиче Љиљана, и много стрпљења, да им се укаже на оно важно, да им се пренесу информације, пруже добри примери.
– Мале главице од вас очекују и љубав и знање и разумевање, а исто то траже и њихови родитељи. То је врло хумано и лепо занимање, а могу рећи да сам свугде, где год сам радила као васпитачица, оставила свој мали траг – каже Љиљана Ракић Шалипур.
Д. Р.
