о културним добрима, установа заштите дужна је да у року од 30 дана од евидентирања непокретности која ужива претходну заштиту, о томе обавести сопственика или правно лице које њоме управља и користи је, као и општину.
Портпаролка Завода за заштиту споменика културе Александра Зековић појашњава о чему се, заправо, ради.– Мере заштите утврђене Законом о културним добрима примењују се на непокретност у наредне три године, што значи да сопственик има право да користи културно добро на начин који је у складу са Законом о културним добрима и мерама на основу којих је утврђен – каже она. – Установа заштите дужна је да у року од две године утврди да ли евидентирана непокретност има споменичка својства и предложи утврђивање те непокретности за културно добро.
Припрема документације у циљу стављања ранжирне станице под пуну заштиту као споменика културе у пуном је јеку.– Завод за заштиту споменика културе ради на предлогу одлуке за утвђивање комплекса за културно добро као просторне културно-историјске целине. Комплекс старе ранжирне станице је настао почетком 20. века, 1911. године, и чине га објекти индустријске и техничке културе, архитектонске и амбијенталне вредности. Тај комплекс очуваног и јединственог железничког постројења је изузетан пример индустријског наслеђа Србије – каже Александра Зековић.
У претходном периоду Завод је израдио техничку документацију постојећег стања централног објекта ложионице, а тренутно ради на прикупљању података и валоризацији свих осталих објеката на простору комплекса.– Поред ложионице и данас је сачувана, и у редовној је употреби, окретница с јамом и механизмом као вредан елемент техничког наслеђа. Очувани су и елементи пруга с праговима, одбојници за заустављање возова, надстрешнице, алати, машине итд. Осим ложионице, комплекс чине још зграда управе, водоторањ, депо шинобуса, колска радионица, стругара и низ пратећих, више или мање вредних објеката – напомиње наша саговорница.
Она додаје да је изузетно важно прикупити податке и валоризовати све покретне и непокретне објекете који чине комплекс, из више разлога.– Први је специфичност индустријског наслеђа, затим сложеност и његов значај. На истраживању покретног материјала – алата, машина... и процеса рада, успоставили смо сарадњу с Музејом науке и технике из Београда и Музејом железница Србије – наводи она.
О томе шта прецизно значи статус културног добра и колико би град заправо од тога имао користи, Александра Зековић каже да културна добра посматрана на начин како их виде савремене стратегије одрживог развоја представљају капитал неког града.
- То виђење је оправдано ако наслеђе видимо као могућност за отварање нових радних места, погодна места за пословање, попут креативних индустрија, затим, наслеђе као допринос квалитету туристичке понуде, посебно културном туризму, који у Европи данас доноси велике приходе, па као простор погодан за културне и креативне активности – галерије, музеје, изложбене просторе – објашњава портпаролка.
Несумњиво је да културна добра доприносе стварању локалног индентитета.– Уче нас и упознају с нашом историјом и културом, доприносе квалитету живота локалне заједнице и помажу градовима да се разликују један од дргугог у глобалном надметању. На тај начин културна добра постају заштитни знак града и активирају локално становништво да учествује у његовом развоју – каже Александра Зековић.
У овој фази утврђивања за културно добро, због велике површине и сложености поступка, обухваћени су најугроженији делови целине, односно део комплекса где се и даље сервисирају железничка возила, без стамбених објеката.– Са становишта заштите, најсврсисходнија намена је оригинална, међутим, ако дође до исељења, Завод свакако треба да предложи алтернативне, нове садржаје. Наравно, они би морали да буду у складу с вредностима одређеног градитељског наслеђа и да воде рачуна о томе да евентуални неодговарајући садржаји нипошто не угрозе културно добро – наглашава Александра Зековић.
Када говоримо о индустријском наслеђу, увек треба да имамо у виду и његову специфичност.
– Код индустријског наслеђа, осим објеката, битно је сачувати и све друге елементе који га чине. Ту пре свега мислимо на процес рада, машине и алате, али и на нематеријални део, под којим подразумевамо начин рада и индустријски развој који се у њему огледа. Комплекс о којем говоримо је одувек имао велики историјски, урбанистички, економски и индустријски значај за развој града, па је због тога, како за Нови Сад тако и за будуће генерације становника, изузетно важно да га очувамо – подвлачи она.
Управо због тога, свака друга нова намена морала би првенствено да поштује вредан пример индустријског наслеђа града. – Ранжирна станица је јединствен пример у потпуности очуваног железничког комплекса на територији града Новог Сада, а и шире. Немамо много на тај начин сачуваних примера индустријског наслеђа, који, осим објекта, још увек имају и све остале поменуте елементе. То овај сачувани комплекс чини још драгоценијим, а рад на њиховом очувању и утврђивању за културно добро значајнијим – наглашава Александра Зековић.
Сава Савић
Детаљне мере заштите
Истраживање и валоризацију непокретног наслеђа ради тим сарадника Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, с Катарином Максимов, архитекткињом-конзерваторком на челу. – Планирано је да тај део посла буде завршен током ове године – наводи она. – Као резултат поменутих истраживања проистећи ће детаљне мере заштите које су један од важнијих елемената предлога одлуке.
