пожелео да на тренутак постанем Едвард маказоруки и да у клизећем старту низ травњак пресечем све врпце којима су птице биле везане.
Међутим, како је одмицао разговор са Стјепаном, његова страст и посвећеност овим величанственим птицама, али и природи и животу, полако су ослабиле нагон за диверзијом и сусрет са соколаром који се тиме бави већ 25 година се ипак претворио у један убрзани курс соколораства које, колико год то отрцано звучало, јесте начин живота.
- Сваки дан, по цео дан. То увек кажем када ме неко пита колико времена посвећујем соколовима. Али једино тако и можеш тиме да се бавиш. Не може нико да превари птице и уколико им се не посветиш потпуно неће ти успети ни да их подигнеш, ни да их научиш било шта - каже Башић, који своје соколове тренира за лов на ситнију дивљач.
Тренинзи подразумевају свакодневно летење, док се млади пуштају и два пута дневно, што је по Стјепановим речима њима сасвим довољно.
- Они и у природи највише времена проводе мирујући и практично узлећу тек када огладне и тада крећу у лов. Квалитет живота који имају код мене врло је сличан томе, а да нису задовољне не би се овде размножавале - објашњава соколар. - Сваки прави соколар има врло близак однос са птицама и верујте да је то много ближе него што људи имају са својим љубимцима.
Они генетски што се тиче лова, већ по рођењу, умеју да “читају и пишу”, а соколар их још научи да лове заједно и да раде са псом који им доле истерује дивљач. Не ловимо са соколима због меса него због лепоте лова и тог природног призора, оно што улове то они и поједу, а мени не пада на памет да поново узмем пушку и да идем у класичан лов - каже Стјепан.
Пре него што се потпуно посветио соколарству, Стјепан Башић је као професионални музичар свирао кларинет у војвођанској филхармонији, али је врло успешну музичку каријеру, без имало кајања, баталио у корист соколова.
- Ем је бављење музиком много стреснији посао него што сви мисле, ем су ме соколови одмах “купили” за цео живот. Поврх свега; то је било почетком деведесетих.... Нисам имао велику дилему, а сад је немам уопште - каже Башић који је као кларинетиста својевремено добијао значајна музичка признања.
Музичко искуство је можда помогло Стјепану да брже научи да кликће попут соколова и временом је успео да свлада добар део њиховог језика.
- Мислим да доста добро опонашам и мушко и женско кликтање и то видим по њиховом понашању и “одговорима” које добијам од њих. Док су млади, они ме гледају као родитеља, а касније као партнера и ствари су сличне као код људи. Да би те неко посматрао као родитеља или као партнера, мораш му бити потпуно посвећен иначе неће ићи... - каже Стјепан који сматра да соколораство може да буде и добар посао и да постоји доста интересовања за птице.
- Некада су Арапи доста куповали од нас и могле су да се зараде солидне паре, али наравно ништа астрономски као што се писало. Сада их више не носимо тамо, али све више, углавном ловаца, прелази на соколарство па има посла за нас који их и узгајамо - прича Стјепан који каже да интересовање расте од како је прошле године соколарство уведено у Закон о ловству.
Припремајући једног сокола за лет, Стјепан се прво хвата за вагу за прецизно мерење и папир са списком имена птица и њиховим тежинама.
- Увек мерим птице пре лета јер тако знам да ли су гладне или сите. Код њих буквално 15-20 грама разлике у тежини прави разлику да ли ће кренути у лов или не - каже Стјепан и не трза се много када му је соко, премештајући му се на руци, направио још једну посекотину.
- Сваки соколар има израњаване руке јер су им канyе и кљун оштри као жилет, али на то се брзо огугла и гледаш то као нормалну ствар - објашњава Стјепан, док своје руке пуне ожиљака “на увид даје” и Жељко Драгићевић, соколар из Славонског Брода који је дошао да са Стјепаном размени последња искуства.
У разговор се умешао и Жељко, нестрпљив да се разговор за “Дневник” заврши и да са Стјепаном пусти пар соколова у небо:
- Види, моја соколица Хелга која има 19 година и коју сам набавио баш од Стјепана, спава са мном у спаваћој соби. Ваљда је то довољно да објасним какав однос имамо.
Нико Перковић
Имена добијају по карактеру
Према Стјепановим речима, соколови и соколице имена добијају тек кад покажу какве су нарави. Једна од најстаријих птица у његовој одгајивачници је четрнаестогодишњи мужјак Каин који је име “стекао” убивши брата из истог легла. Наиме, за соколске услове, сада већ времешни Каин је као млад птић током једног тренинга у близини насеља Шангај одлучио да “крене својим путем” и запутио се у правцу Београда.
- Имао је радио предајник у репу и могао сам да га пратим. Колима сам кренуо и ишао за њим до Београда. Тамо сам га изгубио и вратио се кући. После пар дана сигнал се појавио на месту где смо тренирали. Одмах сам отишао тамо и чуо сам да кликће, звао сам га и нудио храну, али није хтео да сиђе. После тога сам ту у близини дрвећа где је он био, довео његовог брата и давао му храну не би ли оног бегунца наговорио да сиђе и то ми је и успело, али ту док су били близу један другог, бегунац је насрнуо на брата и у моменту га убио. Одмах је добио име Каин и више нисам имао проблема са њим - прича Стјепан.
Није Мићко, Ноле је!
- Пре неколико година, звони ми телефон, јављам се и момак каже: “Добар дан јесте ли ви господин Башић, овде Новак Ђоковић”. Одмах сам помислио да ме Мићко Љубичић зеза и кажем “дај Мићко немој ме зај...”. Међутим, видим да се и саговорник збунио, и после пар реченица схватим да ме стварно зове Ноле!
Мислим да је те године одржан последњи турнир “Србија опен” и Новак ме је позвао да гостујем са соколовима. Били смо главна атракција на турниру, сви су се сликали са нама, а тада сам упознао све наше тенисере и њихове фамилије - прича Стјепан о свом сусрету са најбољим тенисером света.
