сремске и „МК маркетинга” из Београда. Осим несвакидашњег назива, који скрива или открива суштину тог штива, књига је необична и по приступу аутора, некадашњег новинара „Политике”, који, користећи Карловце као повод, приповеда приче које задиру дубље у историју српског народа.
– Живот ме је често наводио у Сремске Карловце, а када бих одлазио из њих, одлазио бих с утиском да је та варош много више него што се да видети оком – каже Радован Лазаревић. – Они имају своју велику причу, временом сам то сазнао, велику историјску причу. У једном тернутку сам донео одлуку да се њима више позабавим, и не само Карловцима него свим оним што је покретано у њима, а што је оставило дубок траг у историји српског народа уопште. Што се могло сазнати из књига, библиотека и архива, то сам сазнао. Карловци имају садашњост која се веома разликује од прошлости. Они су варош велике прошлости, жалосне садашњости и крајње неизвесне будућности. Када сам почео писати, мислио сам да ћу се само њима бавити, међутим, испоставило се да су ми они били само повод да испричам неке много шире приче које се тичу вишевековног живота српског народа на панонским просторима.
Књига, како каже Лазаревић, има 18 историографских есеја, сваки од њих представља посебну целину, а Карловци су везивно ткиво између њих.
– Карловци их повезују у целину тиме што је радња у сваком од есеја на директан или индирактан начин у вези с њима – објашњава аутор. – У једном од есеја бавим се питањем посрбљавања. У Карловцима волим да седим у порти Доње цркве испод платана. То ми је омиљено место. Прелиставајући папире једном приликом, дошао сам до податка да је митрополит Стартимировић писао писмо Карађорђу у време Првог српског устанка у којем му препоручује: „Протерајте Турце зликовце, али мирне Турке задржите и временом их асимилујте”. Зна се да су Срби били вековима жртве асимилације, хиљаде и хиљаде су покатоличене, помађарене, па смо својом биолошком масом бранили многе народе, но мање је познато било да су и Срби асимиловали. Навело ме је то на истраживање и подаци до којих сам дошао су фрапантни, на пример, да су десетине хиљада Влаха у Банату посрбљене.
Пребирајући по темама којима се посветио у својој књизи, Радован истиче случај петорице карловачких патријараха, односно митрополита, који су загонетно, изненадно и под крајње сумњивим околонстима преминули у Бечу. Ако се узме у обзир, додаје Радован, да су и у Краљевини Југославији двојица умрла на исти начин, изгледа да је бити поглавар Српске православне цркве проблематично занимање.
Бисте генерала Врангела и грофа Саве Владисавића у парку поред Факултета за менаyмент послужила су Лазаревићу као повод за причу о руској емиграцији, не само у Карловцима, где је неко време био стациониран и војни и верски врх, него и шире, али и за причу о српским избеглицама у Русији.
За приче из прошлости, каже, користио се литературом, а за садашњи тернутак било му је довољно оно што види, не либећи се да изнесе свој суд о свему, што се некима можда неће допасти.
З. Милосављевић
