Заједно с другарима Лазаром Пашћановићем и Марком Ђедовићем пре пет година одважили су се на смео корак, да се с Балкана отисну до југа Африке! О својим искуствима преточеним у корице својеврсног личног атласа, ћаскали су са знатижељницима у „Радио-кафеу”.
Урош Крчединац каже да су се крајем 2009. године отиснули „у непознато. - Путовали смо три месеца, скупљајући записе, интервјуе, разговоре с људима, а потом и утиске које су људи писали на блогу, на нашем сајту (клубпутника.орг) – вели Крчединац. – Претходних година смо састављали ту књигу, а сад је, најзад, дошло време да је представимо. Кренули смо у зиму, да бисмо се у једном тренутку раздвојили... Њих двојца су отишла на Индијски океан, а ја у континенталну Африку, у Руанду, Конго и Уганду. Била је то заиста дугачка маршрута, све заједно око 16.000 километара, само копненог пута.
Наш саговорник додаје да када човек заврши формално образовање, основно, средње, факултет - схвати да ништа о свету није разумео и да га је то формално образовање спремило да, с једне стране, буде послушни грађанин, а с друге, да се нађе на тржишту рада. Крчединац напомиње да нас формално образовање уопште није образовало у суштинском смислу у којем замишљамо да оно треба да буде, да заиста разумемо заједнички свет, који сви делимо.
Како је појаснио Клуб путника је регионални центар који покрива наше језичко подручје, а замишљен је као помоћ свим путницима. С друге стране, је и нека врста центра за герилско образовање за Србију и регион, где би људи путовали по свету, али о том свету и размишљали, дружили се с различитим људима, разговарали и покушали да нацртају неку врсту личне мапе тог света.
- То је уједно био и један од концепата за нашу књигу, тако да је пуна илустрација и мапа. Све те мапе су личне, цртане руком. Исто је и с написаним причама. Много сам научио, верујем чак више за та три месеца него што сам о свету научио за време свог формалног образовања. Тешко је то препричати у неколико реченица, али зато је ту књига па ће читаоци моћи да се увере у целокупно наше искуство с путовања. Једна од битнијих ствари је та да су Балкан и Африка много сличнији него што то на први поглед изгледа и да много можемо научити тражећи те паралелизме између два поднебља. Научили смо и то да су људи бољи него што мислимо, када се отворимо према свету, путујемо, стопирамо и дамо им шансу. То и код себе осећам. Нас тројица много радимо и од куће, као фриленсери, за компјутером, тако да мало времена проводимо с људима. Зато, када не путујем дуго, осећам да почиње да ми се јавља нека мизантропија, а када кренем на пут, она се губи.
Ови млади људи сматрају да људи не путују, не због тога што немају новца, већ зато што је то више ствар спремности да се човек одрекне комфора, односно нису спремни да спавају ван хотела или хостела.
- Плаше се да спавају код мештана, а ми смо углавном спавали код људи које смо проналазили путем интернета, преко сајтова за размену смештаја, попут кауч-сурфинга. Разумем да постоје они којима је тако нешто неприхватљиво, зато бих им поручио да ће, уколико успеју да се ослободе страхова, који су, углавном, предрасуде, успети да путују и с тим новцем који имају. Азија је, рецимо, јефтинија него Африка. Лазара су недавно три месеца тамо коштала мање од 800 евра - прича Урош Крчединац.
Он младима препоручује да прегледају сајт клубпутника.орг, пошто као клуб, ту нема формалног чланства. Члан је онај ко се осећа чланом, не постоје чланске картице, нема плаћања чланарина.
- Желимо да окупимо младе људе који желе да путују и да нешто стварају, да поделе информације с другима, ако воле да пишу, да нам шаљу своје путописе да их пласирамо путем сајта... а оно друго, што би рекао Марк Твен, да „не дозволе да им школовање утиче на образовање“. Дакле, да много читају, да размишљају и да се не ограниче на калуп и матрицу коју ће им наметнути формално образовање и факултет. Јер, то ће их учинити уклопљеним чланом друштва, али неће бити у стању да виде ширу слику, да доживе дубље испуњење себе као особе. С тим сазнањем, уколико изађу из „сигурне сфере“, те мале опне, заправо ће бити и бољи чланови друштва. Наша књига је заправо прича о бежању из те мале опне – поручује Урош Крчединац.
С. Савић
Нисмо свесни како нам је
- Млади треба да пробају да живе негде другде, па ће видети како је то, јер углавном се овде упоређују са Западом и онда осећају инфериорни – каже Крчединац. – А заправо је читав Балкан међусвет, између „првог“ и „трећег“ света. Људи овде нису свесни тога да ми живимо у 30 одсто најбољег живота што се планете Земље тиче. Само када се упоредимо са становницима Сахаре, где нема воде и где се буквално преживљава, или с тропским крајевима, где има много разних болести или ако сагледамо читав Трећи свет у којем је експлоатација језивија него овде, добићемо јасан одговор.
