и љубитељ висине, Новосађанин Матија Шимулак. Као запослени у компанији “Urban alpinism” из Новог Сада, он је већ другу годину заредом на овом необичном и помало застрашујућем задатку, где ће провести више од месец дана висећи на ужадима, како би ова велелепна грађевина засијала у пуном сјају.
- Први пут кад смо били тамо адреналин нас је мало више ударао, пре то него страх, поготово јер ја волим овај посао – почиње причу Матија Шимулак. – Ипак, на пример, колеги који је био тада са мном није баш било свеједно. Сада смо сви већ навикли и на нама то узбуђење више не може толико да се примети. Када се попнемо горе, првих 20 секунди смо свесни где смо, али када крене рад тада већ не знаш где си, само си усредсређен на посао који имаш да обавиш. Кад се уморимо, па направимо предах, док смо још на ужету, мало разгледамо около, па се сетимо где смо. То је добар осећај.
Када је први пут учествовао у прању највише балканске зграде, прошле године Матија је радио уз још једног колегу, а све је трајало око 20 дана. Ове године, каже, раде нешто захтевније послове, више их је и имају још доста тога да ураде, са више детаља, а зграда је специфична и тражи пуно напора. Каже да је тешко, а, када је топло, труде се да беже од сунца. Ипак, на којем год делу зграде да се нађу, и на којем год спрату, ови висински радници свакако привлаче пажњу пролазника.
- Не знам како реагују, не видим их одгоре – шали се Матија. - Ко год прође застане, погледа нас. Изашли смо у сарајевским новинама. Нека врста атракције смо, а стално нас виде и запослени који раде у тој згради. Било је свачега, уплаше се кад нас виде горе, или покажу прстом на нас. Има и људи који чекају да сиђемо и онда следе питања “Како смеш?”, “Је л’ можеш да паднеш?”, “Хоће ли тај канап пући?”, па чак и “Да ли си нормалан?”.
За необичан позив нашег суграђанина потребна је опрема за индустријски алпинизам, која, између осталог подразумева посебну ужарију и појасеве. Обука је, каже, обавезна, али све има своје ризике.
- Уколико се све уради како треба, посао није опасан, али, једноставно не допушта неке веће грешке, на пример, да ставиш уже где не треба па да се пресече, или да се не вежеш добро. Сви морају да прођу комплетну обуку, прво време су само помоћници који гледају и уче и не висе на ужарији, па тек онда могу да почну са радом на висини.
Давно пре него што је почео да зарађује за живот од рада на висини, Матија Шимулак се, заједо са оцем, бавио спортским алпинизмом и пењањем по планинама и вештачким стенама. Сада, он ради лимарију, браварију, хидроизолацију, термоизлоације, прање прзора, а све то на висини. Сваки посао је различит и специфичан за себе, каже, неки мање занимљив, а неки више, све зависи од саме природе посла. Почео је да, како сам каже, “виси послом” пре десетак година.
- Констатно радимо и имамо посла целу сезону, па чак и зими мање-више, по целој Србији. Ветар нам смета, киша такође. Све зависи од временских услова и материјала са којима радимо. Зову нас алпинистима, али званични назив би требало да буде висински радник са индустријским ужетом.
Иначе, на згради “Avaz twist tower” Матија и његове колеге у једној смени проведу од пет до осам сати без силаска, што је, како каже, дуже него иначе, јер се ради о тешкој и специфичној грађевини, па није погодна за често силажење и пењање. Иначе, према његовим речима, када раде неке “обичније” објекте, “висе” по сат-два, сиђу да би направили паузу, па се врате назад.
Иако, како каже наш саговорник, многи мисле да је његов посао изузетно занимљиви и да је “мачји кашаљ”, он каже да људи често не схватају колико је то озбиљан и напоран посао, који није за сваког. Мора се бити физички издржљив, али и јак у глави - саветује Матија Шимулак.
Д. Ристић
