Међутим, појавом индустријске производње, многи занати су полако нестајали. Фабрички производи су израђивани брже и, што је још битније, били су јефтинији. Тако се тешко може пронаћи грнчар, корпар, метлар или бачвар, на пример. Занатских радњи је све мање.
Данас у Новом Саду постоји само једна казанyијска радионица. Власник те радње, која је основана 1965. године, Ђорђе Мандарић објашњава како су се радионице гасиле једна за другом јер није било никог да наследи мајсторе.– Код нас нема ученика, нико није заинтересован за овај занат. Било је неких покушаја преко Националне службе за запошљавање, међутим, није било интересаната – каже Ђорђе.Он се сећа како су казанyије раније павиле много призвода.
– Некада смо правили шерпе, лонце, бојлере и прскалице за воће, а данас само казане за ракију – наводи Мандарић. – Све је то почело индустријски да се производи и јефтиније је. Наравно да је производ ручне израде квалитетнији, али данас се ретко ракија производи на велико. Има много викендаша који пеку мало ракије и њима је довољан фабрички казан.
Слична ситуација је и са занатом шеширyије. У бутицима и на тезгама на улици могу се наћи јефтини шешири и капе модерног дизајна, и то је главни разлог због чега људи ретко одлазе код шеширyије по капу. Власница једине такве радње у Новом Саду, која је основана је 1927. године, а налази се у Поштанској улици, Ана Филиповић, каже да и они прате трендове.
– Има разних модела, величина, боја и материјала. Нема ту неке разлике, све се то сад носи и све је то исти калуп, само су нијансе у питању. Ми производ ручно правимо и свака поправка и рекламација може се урадити овде. Наши шешири су скупљи у односу на кинеске, али тврдим да су много квалитетнији – објашњава Ана, и додаје да се од заната данас, нажалост, може само преживљавати.
Одмах поред шеширyијске радње у Поштанској улици, која је била позната као улица старих заната, налази се још једна јединствена радња која се бави израдом и поправком гудачких инструмената. Иако се очекује да у том послу нема нелојалне конкуренције јер озбиљан музичар неће купити производ само зато што је јефтинији, у тој радњи кажу да се последњих пет година одржавају.
Стари занати полако нестају, а данас се многи могу видети једино у музејима на некој изложби. Младима је познат само крајњи производ који изађе из фабрике, али не и сам процес производње, нити алат који се при томе користи. Људи су све мање заинтересовани за такве послове, који могу бити креативни. Данас се још увек може пронаћи понека породична радионица, али питање је времена када ће се њена врата заувек затворити.
Текст и фото: И. Крагуљ
