а варијанта с мајицом, шортсом и папучама милија ми је од шала, капе и рукавица. Јест’ да сам као клинац волео да се санкам, али сам још више волео да се купам.
„Излази из воде, усне су ти модре“, повик je који се редовно на летњем одмору, најчешће у Слађеновићима на Јадранском мору, могао чути од моје мама Вуке. Тих петнаестак дана проведених на мору увек је пролетело „док дланом о длан“, а пре и после Јадрана знало се – Дунав или базени крај хотела „Парк“. Када смо још били у нижим разредима основне школе, на Штранд нисмо ишли. Наша дунавска база била је Гојина викедница на Камењару јер смо тада увек били под чика Жикиним надзором па су и остали родитељи били спокојни.
Базен је већ био домаћи терен. Наше друштво из Мичуринове одрастало је у прелепом крају, у непосредној близини Спортског центра „Сајмиште“, где су нам надохват руке били игралиште, клизалиште, парк и његово величанство – базен. Поменути комплекс почео је да се гради априла 1972. године по пројекту инжењера Страхиње Гајића, а отворен је за Дан младости 1974. Вода је првих неколико дана, пре званичног пуштања за употребу грађанства, била мутна к’о дунавска, али то није сметало гомили деце и омладине да се купају, нарочито јер се тих првих дана улазница и није наплаћивала.
Касније је одлазак на базен постајао ритуал за друштва, како она мало млађа, тако и она мало старија. Купаће гаће и пешкир, уз новац за улазницу, често је било све што смо носили са собом упућујући се ка базенима. Брчкавац смо прерасли у старту, али је зато „загревање“ увек било у средњем базену. Тамо смо играли вије, блесавили се и најчешће нервирали млађе маме и тате који су своје клинце учили првим завеслајима.
У олимпијски базен смо одлазили с дужним респектом према старијима од себе. Дивили смо се браћи Глијашима док су изводили вратоломије скачући из залета, иако се то, заправо, није смело, али спасиоци баш нису били ради да се каче с њима. Одушевљавао нас је и Љуба Торес, који је ’ладно стајао на дубини од два метра и салутирао згодним девојкама које су пливале поред њега, неретко се загрцнувши у чуду. Највише смо, ипак, волели звук пиштаљке или поруку с разгласа око 17.30, што је значило да се за пола сата базен затвара, али и да је, најзад, дозвољено скакање, па смо преостало време користили за игру „задавања“. Увече бисмо или остајали да погледамо тренинг ватерполиста, или смо се, тотално изморени, враћали кућама, више него задовољни проведеним даном.
Базен СЦ „Сајмиште“, на срећу, ради и после толико година. Летос сам га, са шобрицом Бокијем, „оверио“ у неколико наврата, и то у време када се окупљају први купачи. Онако уз кафу, присећали смо се тих дана с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година прошлог века, када се лето без базена на „Сајмишту“ није могло замислити.
Данас, на сву срећу за становнике толиког града какав је Нови Сад, постоје и базени у СПЦ „Војводина“, као и онај у СЦ „Слана бара“ на Клиси, али када се год спомене базен, мени је увек прва асоцијација онај у СЦ „Сајмиште“.
Сава Савић
