служио као резервоар. Довијали се људи како су знали и умели, а када сам увече легао, сећања почеше да навиру. И таман ме обузе први сан, када ме пресече стерео тандркање уходаних машина за посуђе и за веш. Нисам ни морао да питам колико је сати јер моја супруга, одмах иза 23 часа, укључује своје помоћнице због јефтине струје.
Пратећи раст цена и поредећи их с ценама у другим југословенским градовима, лист „Дан” је 13. новембра 1935. године донео напис „Бензин је у Новом Саду најскупљи у држави”. Јасно је у том чланку наведено да је на мало цена бензина 11,5 динара по килограму због картела и бановинске трошарине, и закључено да је скупи енергент узрок велике, можда највеће скупоће живота у Краљевини. Иако становништво није било директно погођено високом ценом моторног горива као купац, њени индиректни ефекти деловали су разорно на животни стандард.
Није само бензин био најскупљи енергент у Новом Саду и у Дунавској бановини. Још веће недаће друштвеном стандарду правила је скупа струја. У „Дану” је 28. маја 1935. године објављен текст „Најскупља струја у Европи је у Подунављу”. У њему је апострофирано да је „југословенско Подунавље (подручје које је обухватала Дунавска бановина) најблагороднија област за електрификацију од свих крајева у земљи, чак и од многих у средњој и западној Европи. Ово је најнастањенији крај Југославије чији становници много раде и живе животом просечног европског грађанина.
Па ипак, то становништво живи у највећем мраку, јер је цена њене електричне струје толико висока да су грађани са ниским зарадама приморани на строгу штедњу. Док становници Дравске бановине плаћају киловат-час у просеку три динара, у Подунављу је просечна цена струје девет динара. Доста је села око Новог Сада где се за струју плаћа и 12 динара по киловат-часу...
Најтужније је то што има друштава која и у овим у тешким временима зарађују баснословне паре. Од свих предњачи Новосадска електрична централа д. д., о којој ће у нашем листу бити речи све дотле, док њихов однос са општином и становништвом не постане солидан пословни однос са културним грађанством какво је новосадско...”
Сава Савић
