у озбиљности ватрогасног подмлатка, који је занесен у властиту важност, вежбао “гашење” кућице, а није им недостајало ни спретности пењања уз лестве, тек нешто виших од њих самих. Осмех на лицу пролазника и старијих колега су изазивале “боце за кисеоник” направљене од дволитарских пвц флаша за сок, али и очигледна намера малих гасилаца пожара да са успехом савладају умеће баратања брентачом, ручном ватрогасном пумпом.
У чињеницу да ватрогаство има дугу традицију у нашем граду и околини, заинтересовани су могли да се увере истовремено посећујући промоцију монографије “Футошки ватрогасци” у Збирци стране уметности Музеја Града Новог Сада, у коме су могли да виде и опрему и заштитна средства која су користили претходници данашњих новосадских ватрогасаца. Након показне вежбе најмлађих бораца против ватрене стихије и изложбе, у Ватрогасном дому је одржана и свечана седница Савеза, на којем је презентован досадашњи рад и похваљени успешни појединци.
Мада се оснивање прве професионалне ватрогасне службе у нашем граду везује за 1923.годину, када је под руководством Ђорђа Полита, 30 јуна формирана Градска ватрогасна чета, почеци ове службе на добровољној бази сежу у знатно даљу прошлост. До тада прилично неорганизована, потреба за боље опремљеним јединицама које би се бориле против ватре је постала видљивија након великог пожара у Дунавској улици, 10 августа 1871.године, када се запалила Вајбергова кућа, са које је пожар запретио да се прошири и на друге зграде. Већ следеће, 1872.године формирано је Прво новосадско опште добровољно ватрогаство, које су чинили готово искључиво Ново-
сађани немачке и мађарске националности, а исте године су и новосадски Срби, под руководством Лазе Костића формирали Прву јачачку, веслачку и ватрогасачку задругу, не би ли успешно излазили на крај са повременим пожарима.
Поред тога што, првенствено у насељеним местима, и даље врло успешно функционишу добровољна ватрогасна друштва, професионална новосадска ватрогасна бригада је једна од јединица у саставу МУП која, у просеку, сваке године спаси и до 500 људских живота. Мада европски стандарди говоре да би на сваких хиљаду становника требао да буде и један ватрогасац, 94 професионална борца против ватре би били задовољни да у скоријој будућности добију још макар педесетак нових колега, али и нову зграду из које би ефикасније могли да одговарају на данашње изазове великог града.
М. Миљеновић
