неки до градских паркова, на Тврђаву или Кеј, тражећи одмора или било каквог посла – само да је напољу. По таквом времену није тешко ни бити вредан па су се прали излози, прозори и капије, а грађевинци су већ постављали скеле да би, док их време служи, наш град украсили још једном новом фасадом.
Свој дан имали су и голубови, који су се гостили мрвицама хлеба из дечјих руку, а један од најлепших паркова Новог Сада, Футошки, показао се у свој својој велелепности која га краси од почетка 19. века, када је настао. На свих осам хектара те зелене оазе ширила се граја малишана, које су, са све играчком под руком, родитељи, баке или деке довели да ухвате мало витамина Де, као и да се играју и друже. Дан је био кô поручен и за пензионере па су сунцем угрејане клупе биле право место да на њима проведу сат или два, уз новине и реч-две, док се понеки градски куцов луталица сунчао недалеко, изваљен на трави.
Наравно, живо је било и у самом центру града, баште су биле пуне, чуо се птичји пој па се слободно може рећи да су наши суграђани коначно испратили зиму, с надом да их Баба Марта неће изненадити. Фебруар нас је пред крај свог „мандата” обрадовао правим пролећним данима, а Новосађани су то, судећи по белешкама наших фото-репортера Бранислава Лучића и Филипа Бакића, знали да цене.
Д. Ристић
