То у овом тренутку није случај и видимо да су и НАТО и Русија изузетно ратоборни и спремни да даље одмеравају снаге, што је далеко од тачке када ће они бити спремни на преговоре – оцењује стручњак за међународне односе и професор ФПН др Предраг Симић у интервјуу „Дневнику“ посвећеном значајној улози коју је добила Србија пре неки дан преузевши кормило Оебса.
Који су највећи изазови с којима ће се Београд суочити са местом председавајућег?
– Готово да је тешко на то одговорити, али се свакако у врху налазе украјинска криза, исламски тероризам, Балкан, а чини ми се, како је почела година, пред Оебсом ће се наћи и нека друга питања. Европа из дана у дан доживљава потресе. У овом тренутку тешко је схватити кога се Европљани више плаше, Руса, исламских терориста, Швајцараца или ко зна кога. Једноставно, ово ће бити бурна година у Европи и Оебс ће као паневропска организација морати бар да заузме став, ако не и да понуди решење за кризе које у овом тренутку потресају наш континент.
Колико су остварљиви планови по којима би Србија могла до краја године, када се планира велико београдско окупљање шефова дипломатија држава чланица Оебса, да понуди и комплетно решење за украјинску кризу?
– То би било врло пожељно, али се бојим да су могућности Србије, као председавајућег ове организације далеко од тога. За Србију би у овом тренутку било најважније да покуша да Оебс врати кући, јер не треба заборавити да је некадашњи Кебс у Хелсинкију направљен 1972 – 75. у време такозваног детанта, када је од три корпе завршног акта прва била посвећена управо питањима безбедности у Европи. И у томе је тада Кебс био релативно успешан. Пошто је после пада Берлинског зида Кебс прерастао у Оебс помало је запоставио ту своју компоненту и претворио се у организацију за демократске изборе, људска права... Чини ми се да би у овом тренутку организација под српским председавањем, уз асистенцију предходних Швајцараца и будућих на челу Оебса, Немаца, требало да покуша да опет нађе своје место по питању због којег је створена, а то је безбедност у Европи.
Које су раније биле године оваквог изазова за Оебс и да ли је можда један од највећих била југословенска криза...?
– Југословенска криза јесте била изазов и то у моменту када је Оебс из конференције прерастао у организацију и ако се сетимо у то време експериментисао са решењем консензус минус један, минус два, односно покушајима да се странама у сукобу наметне решење већине. И Југославија је била прва жртва тог принципа, који се даље више није примењивао, јер се већ на овој кризи показао непримењивим. Међутим, до сада Оебс је био више организација за лепо време, сматрана да је наџивела своју улогу и после распада ШСР почела да се простире од Атлантика до Далеког истока, јер су и бивше совјетске републике постале чланице Оебса, који је постао море без краја и без нарочитог утицаја. Преживео је пошто је постсовјетска Русија хтела да задржи неке важне позиције које је има ШСР, стално место у Савету безбедости УН и Оебс. Русија је на Оебсу највише инсистирала, јер је сматрала да кроз њега има утицаја на европску безбедност.
И шта сада?
– Оебс има нову шансу у овом тренутку, и због тога ће и Србији као председавајућој бити главни задатак да покуша да нађе начин да га врати у оно што је одређивала мукотрпно усаглашена прва корпа из Хелсинкија, која је да додам контрадикторна између начела 3 о неповредивости граница и начела 8 о праву народа на самоопредељење. То је покушао и предходни председавајући Швајцарска, која је поставила одређене путоказе Србије у ком првацу би требало да иде њено председавање. Швајцарска је такође заинтересована за Кебс у коме је играла важну улогу, предводећи Групу од 7 несврстаних и неутралих земаља, у којој је била и тадашња СФРЈ, која је доста помогла да се реше тадашње блоковске блокаде. Прошлогодишње председавање Швајцарске су водили управо ученици тадашњих дипломата ове земље, говорим о Жерару Штудману например, који су утемељивали Кебс и документе из Хелсинкија.
У српском МСП су, без остављених ученика, нестале те генерације из доба Кебса. Швајцарска се током председавања држала принципа веома важног за нас, строга неутралност. Американци су је критиковали да је чак „претерано неутрална“, јер није ни по коју цену хтела да занемари контакте са Москвом у корист контаката с Бриселом и Вашингтоном. Чврсто су се Швајцарци понашали строго формалистички, држећи се главног колосека у политици Оебса и његових документа не покушавајући да изађе на клизаво тло политичких експеримената. Мислим да ће то и Србија као председавајући покушати у границама својих могућности. Добра околност је што Србију наслеђује Намачка, земља која је данас врло погођења оживљавањем хладног рата, а не заборавимо да је била и његова највећа жртва. Зато је Берлин и предложио формирање стручне групе која би требало да понуди нове идеје и препоруке како да се Оебс врати у ту своју изворну мисију коју предводи пензионисани амбасадор Волфганг Ишингер, нама познат као творац немачког модела за Косово.
Владимир Ђуричић
У рату су мостови први на мети
У посету нам је најзад стигао и шеф Форин офиса сигурно везано за председавање Србије. Значи ли то да је пред нама читава корпа жеља и захтева?
– Па јесте, и бојим се да је она пуна доста противречних жеља. На пример, док се од Србије очекује да искористи своје везе са с Русијом, да буде поштени посредник и преносилац, као што је накада СФРЈ у грпу са Швајцарском и другим НН земљама била у Хелсинкију, управо из тог Лондона се Србији упућују захтеви да заузме позицију у сукобу Запада и Русије. И то једно друго искључује, јер, уколико би Србија као председавајућа Оебса увела европске санкције Русији, то би аутоматски залупило врата за све потезе које би чинио Београд. Тако да бити посредник, бити између, значи, како су приметили неки аналитичари, „бити мост“. Али, када је рат у току - мостови су први на мети. То је оно што ће Србији донети доста мука током председавања, тако да и није сасвим извесно да ће се на четири деценије од потписивања завршног акта у Хелсинкију, у Београду одржати министарска конференција.
