АУТОБИОГРАФИЈА МОНИКЕ СЕЛЕШ 13: Покушај убиства пред пуним стадионом

Делић секунде ужаса суштински ме променио као особу. Убодена сам ножем. На терену. Пред више од десет хиљада људи на стадиону. Главна ствар коју људи желе да питају, али обично то не ураде је: да ли је болело? Да, јако. Било је горе од било којег бола који бих могла да замислим. Кад сам схватила шта се догодило, пала сам у стање шока, што је невероватна одбрана коју тело поставља да вас заштити од озбиљности ситуације која се догодила. Физички бол и психичка збуњеност били би превише одједном.
А ствари су текле како треба почетком 1993. Освојила сам трећи пут Отворено првенство Аустралије и одлично се забављала с породицом. То је било право откриће: успевала сам да се забављам на турнеји. Одлучила сам да покушавам додати забаву – макар само ситнице ту и тамо – у свој распоред на турнеји. Прихватила сам концепт изласка на вечеру без остајања до касно. Готово да сам досегла тачку разумевања обавеза потребних да останем број 1, а да ми и даље остане довољно места у животу и да због тениса не „сагорим“.
Потом сам отишла у Чикаго на турнир, па назад преко Атлантика да играм у Паризу а онда сам се разболела. Неумољиви распоред путовања и превише промена временских зона и климе коначно су ме сустигли. Тело је одустало и објаснило мом уму, који је упорно желео да настави, ко је шеф. Нисам могла ни да устанем из кревета а да ми се не врти у глави. Спавала сам 16 сати дневно, а ходање до тоалета било је највећи напор који сам могла да изведем. Уместо да наставим да гурам по турнирима да не бих разочарала организаторе, одлучила сам да кажем магичну реч: Не. Био ми је потребан комфор и промена. Јамајка је била савршено решење. У марту, Золтан и ја смо тамо провели две недеље на сунцу и на крају одмора осећала сам се као нова.
Прескочила сам неколико турнира и нисам могла да ушетам на Ролан Гарос тек тако. Отишла сам да се припремим у Хамбургу. Срећом, имала сам довољно поена да останем број 1 без проблема. Пролетела сам кроз првих неколико кола и у четвртфиналу против Магдалене Малејеве водила са 6:4, 4:3. Током паузе седела сам, брисала зној и размишљала: још само два гема и могу брзо кући да се одмарам. Нагнула сам се напред да попијем мало воде. Доктори су ми касније рекли да је врло могуће да бих била парализована од убода да се нисам нагнула баш те секунде. Чаша с водом једва да ми је додирнула усне кад сам осетила ужасан бол. Рефлексно, главу сам окренула ка извору бола и видела човека с качкетом и злобним цереком на лицу. Дугим ножем је замахнуо да ме опет убоде. Неколико секунди сам остала залеђена док су га два човека рушила на земљу. Зарио је нож готово четири центиметра у моја леђа, тек који милиметар од кичме. Затетурала сам се, пре него што сам пала у руке странаца који су улетели да помогну. Моји родитељи су остали у хотелу – тата се није осећао добро – и ја сам очајнички тражила неког познатог. Золтан и Мадлејн фан Зулен, тренер на турнеји, били су поред мене за трен ока. Чула сам како зову у помоћ болничаре. Била сам у шоку, али ми је једна реч брујала у глави: Зашто?
Нисам разумела ни реч немачког, нити колико је опасна моја повреда. Завладао је потпуни хаос, а турнир се суочио с пропагандним кошмаром. Два дана након напада, Штефи је дошла у болницу да ме посети. До тада, сви су знали да је нападач био поремећени обожавалац који је желео да се она врати назад на врх. Наш разговор трајао је неколико минута пре него што је морала да игра у финалу. Била сам заробљена два дана у стању болног шока и изгубила појам о времену, али претпоставила сам да је турнир отказан. Организатори су мислили другачије. То је била тешка лекција о пословној страни тениса: новац пре свега. Након што је Штефи отишла, двоје полицајаца дошло је у моју болничку собу. Један је држао пластичну кесу. „Имамо доказе које морате да идентификујете,“ рекао је. Била сам сама – моји су отишли да на брзину нешто поједу – и превише збуњена да схватим шта желе од мене. Нисам желела ништа повезано с тим даном. Буљила сам у полицајку док је отварала кесу и вадила моју белу и розе кошуљу, поцепану и прекривену крвавим мрљама. Осећала сам да ћу да повратим.
„Да ли је ово ваше?“. питао је полицајац. Климнула сам главом. Његова колегиница отворила је другу врећу и извукла дуг, закривљен нож. Препознала сам га: последњи пут кад сам га видела, био је подигнут изнад моје главе. Уста су ми се напунила пљувачком и морала сам на силу да гутам да не бих повратила. Полицајац је наставио: „Да ли је ово нож који је нападач употребио?“. Са стране сечива биле су пруге сасушене крви. Брзо сам климнула главом, али чим су се врата затворила, зграбила сам пластичну посуду поред кревета и повратила у њу. Нисам престајала ни кад више нисам имала шта да избацим, све док ме стомачни мишићи нису заболели.
Мој агент Стефани долетела је у Хамбург да се носи с медијском олујом. Прва ствар била је да ме врате у САД. Било ми је потребно сигурно место да се склоним и саберем. Два дана након напада, била сам у авиону за Колорадо и клинику „Стедман Хокинс„. Убодена сам назубљеним ножем за скидање меса с костију дугим 22 центиметра. Повредио је мишиће и ткиво око леве рамене лопатице, али су хирурзи били опрезно оптимистични да ћу се потпуно опоравити и ако све буде текло савршено, могла бих да будем спремна за Отворено првенство САД у августу, али без припрема на мањим турнирима то није добра идеја.

_______________________________________________________________________________________________
Књигу Монике Селеш „АУТОБИОГРАФИЈА / ФОРХЕНДОМ ПРЕКО МРЕЖЕ ЖИВОТА„ (издавач: „AZBOOK”, Тоше Јовановића 2, 11030 Београд), можете за 399 динара наручити путем телефона 011/2199–439, 064/159-5543 или и-мејла: office@azbook.rs
_______________________________________________________________________________________________