АУТОБИОГРАФИЈА МОНИКЕ СЕЛЕШ 14: Има ли живота после тениса

Током прве недеље након рањавања нисам могла да померам руку, али сам допустила себи да ме испуне мали налети наде да ћу се потпуно опоравити и бити она стара за неколико месеци. Радила сам на адреналин: и даље нисам била потпуно свесна озбиљности оног што ми се догодило у Хамбургу.
Седмицу након напада, 17 од 25 првих играча света окупило се у Риму. Питали су их да гласају да ли да се моја позиција замрзне док се не опоравим. Нико није знао колико ће то трајати – две недеље, два месеца, две године (или више, како се испоставило). Сем Габријеле Сабатини, која је била уздржана, сви гласали су против. Била сам повређена кад сам то чула, али с пословне стране није требало да будем изненађена. Једно место више у систему може значити велики новац и нове спонзоре. Људи ће зарадити много док ја будем изван тениса. Спонзорски уговор који је требало да потпишем отишао је код Штефи,  новог броја 1. Као и  одлука да се не откаже турнир након напада, није било ништа лично – само посао. Али, било је тешко то прихватити док је рана у мојим  леђима и даље била свежа.
А онда сам морала да се суочим с једном од најгорих вести у мом животу. Постојао је разлог зашто се тата није осећао добро да буде на мечу оног судбоносног дана у Хамбургу. Кад су ми се он и мама придружили у Вејлу, и даље је изгледао лоше. Тата, припадник старе гарде који је мрзео докторе и није могао да поднесе прегледе, коначно је пристао на то. Имао је рак простате. Била сам уништена. Као да се неко окрутно нашалио. Тата је одлетео за врхунску клинику „Мејо„ у Минесоти.
Док сам покушавала да сварим вести о татиној болести, појавили су се детаљи о мом нападачу. Гинтер Пархе, има 38 година, незапослени је држављанин Немачке и већ годинама је опседнут Штефи Граф. Слао јој је узнемирујућа писма и коверте с новцем, с упутствима да купи себи поклон за рођендан. Писма су потписана с „пријатељи заувек“. Имао је њене слике по зидовима свог стана. Победила сам Штефи 1990. у Берлину, што га је ужасно изнервирало и почео је да прати сваки корак моје каријере. Кад сам срушила Штефи с броја 1, опсесија је порасла и био је спреман да „покаже Моники Селеш где јој је место“. Очајнички је желео Штефи назад на врху јер ја нисам „лепа и да жене не треба да буду тако коштуњаве“. Његов живот је постао посвећен налажењу начина да ме избаци из игре. У Хамбургу је успео.
Непознато може бити горе од познатог, а у пролеће 1993. осећала сам се да не знам ништа. Била сам болесна од бриге због оца и своје каријере. У Вејлу сам доста времена проводила чекајући поред телефона вести од родитеља. Татина операција прошла је добро и сад је био на хемотерапији. Желела сам да будем поред њега, али морала сам прво себе да излечим. Између физикалне терапија, доста времена сам проводила гледајући телевизију. Док сам на Френч опену гледала Мери Џо и Штефи како се боре у финалу, било ми је мука што нисам тамо. Требало је да браним титулу, а можда је и освојим четврти пут заредом. Кад је Штефи подигла трофеј изнад главе, нисам могла да не помислим: требало је да то будем ја. Месец дана касније подигла је изнад главе и трофеј у Вимблдону и помислила сам: Успео је. Вратила се на број 1, а ја се мучила да подигнем руку изнад висине рамена.
Два месеца сам своју фрустрацију избацивала помоћу физикалне терапије, нападајући је истим интензитетом и концентрацијом којима сам играла мечеве. Налазила сам се с терапеутима четири сата дневно, једном ујутро, једном поподне. Пролазила сам кроз болне вежбе покретљивости и безбројне вежбе јачања мишића помоћу меких пластичних трака које је заиста тешко развући. До августа, била сам на добром путу да се вратим пре краја године. Гледати два Гренд слема како пролазе без мене било је ужасно. Нико од играча ми се није јавио откако сам стигла у Вејл, и иако сам већ прошла краћи курс „Тенис је посао“, и даље је болело. Као да нисам била важна, као да се напад никада није ни догодио. Отишла сам из света познатих у свет невидљивих. Од освајача Гренд слемова до неког ко се бори да замахне рекетом. Уместо да останем мотивисана, почела сам да се осећам безвољно. Унутрашња снага која ме је пратила од моје пете године почела је да нестаје.
Саставни део моје рехабилитације било је остајање у форми. Морала сам задржити издржљивост ако сам мислила да се вратим тенису. Наставила сам терапију, али сам почела налазити изговоре да не користим стазу за трчање. У животу нисам користила изговоре, а сад јесам свакодневно. Чак и десет минута ходања било је мучно. Једноставно, нисам желела то да радим. Постојао је проблем који никакви скенери нити магнетне резонанце нису могли открити. Тама је ушла у моју главу и остаће ту неко време. Без обзира на то на колико начина сам анализирала своју ситуацију, нисам налазила лепшу страну. Живот какав сам познавала раније престао је да постоји. Нисам могла да размишљам о сутрашњем дану, а камоли четворомесечном плану о повратку тенису. Почела сам много да плачем. Моји доктори су предложили да одем код психијатра. Никад нисам била код таквог терапеута и била сам врло нервозна. И отварање пријатељима и породици било ми је тешко па сам се након неколико недеља вратила у Вејл и наставила да избегавам траку за трчање. С 19 сам година суочила се са застрашујућом могућношћу живота без тениса, који је био мој живот од шесте године. Плашила сам се да нећу имати свој идентитет без рекета у руци.

_______________________________________________________________________________________________
Књигу Монике Селеш „АУТОБИОГРАФИЈА / ФОРХЕНДОМ ПРЕКО МРЕЖЕ ЖИВОТА„ (издавач: „AZBOOK”, Тоше Јовановића 2, 11030 Београд), можете за 399 динара наручити путем телефона 011/2199–439, 064/159-5543 или и-мејла: office@azbook.rs
_______________________________________________________________________________________________