у заједничкој улици Бранко Радичевић. Стотинак комшија, узраста од годину до осамдесет, окупило се да честита комшији Марку и захвали се што је достојанствено репрезентовао Србију на минулим Олимпијским играма. Подсетимо се, Марко Томићевић је са Миленком Зорићем из Бачке Паланке освојио сребну медаљу у дисциплини К-2 на 1000 метара.
Било је срдачних дочека, чак и више од тога, у Олимпијском селу, на аеродрому „Никола Тесла“, испред здања Народне скупштине, али Марко није могао да предпостави да ће његови Пицодерци да му приреде дочек одмах по изласку из породичног аутомобила, којим га је довезао из Београда отац Мирко и друштву мајке Станимирке.
- Овако нешто нисам очекивао, али се по ко зна који пут показало да су комшије прве и у злу и у добру. Зато су ми и потекле сузе радоснице. Са овим људима сам свакодневно, они ме најбоље познају и када су они дошли да ме поздраве, онда сам заиста нешто вредно урадио. А урадио сам, мада можда у прво време нисам показао колико сам срећан. Тада ми је прострујало кроз главу то да само онај ко први прође кроз циљ је олимпијски победник, славом овенчан и увек записам у историји олимпизма, а када сам мало дошао себи, схватио сам да је ово изузетно вредан резултат - било је прво што је по доласку у Бечеју за наш лист рекао Марко Томићевић.
Много загрљаја, честитки, лепих речи, чак и суза радосница, а и аутограма млађим комшијама било је, али је један сусрет био посебно дирљив. Први бечејски репрезентативац у кајаку и несуђени олимпијац Стеван Дорословачки дошао је да поздрави младића који је испунио његов сан од пре 44 године.
- Тачно је, био сам први кајакашки репрезентативац из Бечеја оне велике Југославије, чије сам боје бранио на Светском шампионату 1971. године у Београду. Имао сам сан да наредне године веслам на Олимпијади у Минхену, али ме је повреда омела да сан претворим у јаву. Драго ми је било и раније када су наши Бечејци одлазили на Олипијаде, Јожеф Шоти 2000. године у Сиднеју, затим Марко Новаковић и Дејан Терзић пре четири године у Лондону, али садашњи резултат комшије Марка Томићевића је нешто чиме се ја, као бивши бечејски кајакаш, истински поносим. Марко поседује изузетну технику, ментално је веома јак, али је имао, као ја некада, проблема с повредама. То га је спутало да и раније заблиста на светској кајакашкој сцени. Колико сам радостан због тога, толико сам тужан што Марко и остали наши врхунски кајакаши веслају за друге клубове, а не наш и њихов матични Бечеј - рекао нам је Стеван Дорословачки.
Комшије Пицодерци су се баш потрудили. На улазу у породичну кућу Томићевића у сребрном луку писало је „Честитамо комшија“, а изнад су били олимпијски кругови. На улици послужење. Комшинице су умесиле разна пецива, Марко је отворио шампањац, мајка Станимирка точила сокове, а отац Мирко сипао домаћу препеченицу. Наравно, сви су се сликали с Марком. Замисли, Пицодерац а освајач олимпијске медаље.
Међу задовољним Бечејцима био је и Марков кајакашки колега Дејан Терзић, који је однедавно члан бечејског Општинског већа задужен за омладину и спорт.
- Ово је диван гест комшија, а ми из локалне самоуправе ћемо од 17 сати припремити добродошлицу Марку Томићевићу. Овде на овом истом месту, у Пицодеру, испред његове куће у друштву његових родитеља. Заслужио је Марко то - најавио је ново славље Дејан Терзић.
На крају закључимо реченицом – Сви су ту, само њега нема!? То се односи на Марковог брата Стефана, који се определио за ватерполо, а сада је на Аљасци, где као студент ради како би финансијски олакшао наредну студентску годину.
В. Јанков
А сад одмор
Марко Томићевић је врло конкретан у својим одговорима и на питање шта сада.
-Предстоји нам Државно првенство и испоштоваћу садашњи клуб Вал из Сремске Митровице да се појавим тамо, али доста ми је такмичења. Предстоји ми кратак одмор од свега, а онда ћу имати активан одмор, како би се што боље пипремио за наредну сезону у којој ме очекују наступи на Европском и Светском првенству. Ваља оправдати олимпијску медаљу- категоричан је Марко Томићевић.
