Оно што је њега сврстало у ред легендарних фудбалера је чињеница да му је пошло за ногом оно што до сада није никоме: шест пута је освајао “Дневников” турнир у малом фудбалу! Поменуто такмичење, одржано 54 пута, најстарије је у Војводини и једно од најдуготрајнијих и у Србији, угостило је велики број фудбалских велемајстора, али једини је Вуковић шест пута подигао победнички пехар.
- Играо сам на великом броју турнира, али нема већег задовољства него победити на “Дневниковом”, јер има велику традицију, учествује много добрих екипа и конкуренција је велика – каже Бојан Вуковић.
Овај фудбалер је престижни пехар освајао са два тима: 2004, 2005. и 2006. године са екипом Цариград, а 2014, 2016. и ове године са екипом Фабрика жица Лампоне. Многим голманима у лошем сећању остала је његова левица којом им је слао лопте иза леђа. Посебно му је драга прва титула у години када је био и најбољи стрелац турнира. - Заиста сам се надавао голова на турнирима, за то сам захвалан целом тиму, посебно саиграчу Милану Ракоњцу. Тих година имали смо страшан тим, а највећа сатисфакција стигла ми је од легендарног играча малог фудбала Миодрага Петрике, који ми је после једне утакмице пришао и рекао: “Оно што сте ви играли, то је сјајно, свака вам част. То је најлепши фудбал који сам на овом турниру видео”. – присећа се Вуковић.
Велики спортски ентузијаста је пре неколико година оформио још једну сјајну екипу, а то је Жељко Малиновић, познатији као Малина, који је скоцкао екипу Лампоне, састављену од врхунских играча малог фудбала.
- Лампоне је не само добар тим, већ скуп фудбалских зналаца, спој младости и искуства, а Малина нам је пренео велику енергију и ентузијазам. Оно што нас издваја и даје додатни квалитет је хемија унутар тима, велико међусобно поштовање. Добри смо другари, много времена проводимо заједно и то се преноси на терен.
Вуковић је рођен 1979. године, а детињство је провео у Сремским Карловцима, где је почео да пика фудбал. Са 12 година, као талентовани клинац отишао је у Кабел, тада клуб солидног реномеа, члан Војвођанске лиге, неко време и друголигаш. Прошао је све млађе селекције тог клуба, ушао и у први тим и са 20 година постао капитен. На позив Петра Курћибића, 2000. године, отишао је у Младост из Апатина, тада амбициозног друголигаша који је те сезоне ушао у елитни ранг. Ипак, доживео је повреду, па се 2002. године вратио у Кабел, а 2004. отишао у Нови Сад, где је одиграо сјану сезону. Фудбалски путеви одвели су га на Исланд, потом у Аустрију, из које се вратио 2008. године. Одиграо је сезону у беочинском Цементу, а када му је 2009. године стигла добра пословна понуда, посветио се приватном бизнису. Ипак, наставио је да игра мали фудбал који му је постао велика љубав, а пошто и даље живи и дише за фудбал и планови за будућност су везани за најпоуларнији планетарни спорт.
- Планирам да полажем и добијем тренерску лиценцу. Волим фудбал и мислим да имам шта да пренесем млађима. Можда ме фудбалски путеви одвeду до млађих категорија, можда и до сениорксих тимова... Никад се не зна, али битно је да сам у и уз фудбал – јасан је Бојан Вуковић.
Д. Кнежић
Гарсоњера за победу
Колика тензија влада на “Дневниковим” турнирима, колика је жеља за победом и туга након пораза сведочи и једна анегдота које се Бојан Вуковић добро сећа.
- Једне године изгибили смо у четвртфиналу, мада смо били квалитетнији тим од ривала. Свима нам је било тешко, а један наш другар је рекао: “Човече, ја бих да могу дао гарсоњеру да смо данас победили
