најбољег српског шахисте свих времена, својеврсног амбасадора Србије у свету и искреног заљубљеника у музику и стваралаштво уопште.
Светозар Глигорић је рођен 2. фебруара 1923. године у сиромашној београдској породици. Са шахом се, за данашње појмове, упознао релативно касно, тек у 13. години. Како није имао шаховску гарнитуру, одлучио је да је сам направи изрезбаривши фигуре од плутаних чепова са винских боца – прича идентична оној коју је проживео и његов савременик, реномирани естонски велемајстор Пол Керес. Глигорић је био одличан ђак и студент, са академским и спортским успесима који су му у младим годинама донели позивницу да представља своју школу на рођенданској прослави за принца Петра Другог Карађорђевића, будућег Краља Југославије.
Већ након две године бављења шахом освојио је Првенство Београдског шаховског клуба. Након тога, успеси су се низали један за другим. Као млади мајстор Глигорић се квалификовао за државно првенство, али је напад Немачке на Краљевину Југославију нагло прекинуо његов шаховски развој. На срећу, само на кратко. После рата Глигорић се посветио оживљавању шаховске заједнице радећи као новинар и организатор шаховских такмичења. Истовремено је учествовао на све већем броју турнира и, захваљујући изузетном таленту, веома брзо развијао своје шаховске способности. Године 1947. освојио је Првенство Југославије и победио на свом првом међународном турниру у Варшави, испред Смислова и Болеславског, чиме је најавио свој метеорски успон у светску шаховску елиту.
Због великих достигнућа у игри на 64 поља, ФИДЕ му је 1950. године доделила титулу интернационалног мајстора, а потом и титулу велемајстора 1951. године. То је била прекретница када је дефинитивно одлучио да му шах постане животни позив. Следећих 20 година био је међу најбољим светским шахистима и кандидат за првака света. Истовремено, био је омиљен на свим меридијанима као један од најактивнијих шахиста у историји – полиглота, човек који је обишао све континенте и одиграо огроман број међународних турнира. Међу његове најзначајније победе спадају оне на турнирима у Варшави 1947. Хестингсу 1951. 1956. 1959. и 1961. Мар дел Плати 1953. Стокхолму 1954. Београду 1964. Манили 1968. Лоун Пајну 1972. и 1979. итд. Три пута се на Међународним турнирима квалификовао за мечеве кандидата у циклусу првенства света. Побеђивао је рекордних 12 пута на Шампионатима Југославије у периоду од 1947. до 1971. године. Проглашен је за најбољег спортисту Југославије 1958. године.
Када је реч о успесима репрезентације, и ту је Глигорић ненадмашан. Представљао је Југославију на 15 шаховских олимпијада, од 1950. до 1982. године, од чега је 13 пута наступао на првој табли и освојио 12 медаља (једну златну, шест сребрних и пет бронзаних)! На првој послератној Олимпијади, на домаћем терену у Дубровнику 1950. године, довео је Југославију до историјског резултата – тимске златне медаље! Овај успех није никада поновљен, иако је и наредних 20 година Југославија увек била пласирана међу три најбоље екипе. Захваљујући првенствено Глигорићу, Југославија је тих година сматрана другом шаховском велесилом у свету, иза СССР - а, што је уједно и период највећег успеха нашег шаха.
Глигорић је дуго сматран најјачим шахистом изван Совјетског савеза и уважаван не само због својих шаховских успеха, већ и због изузетно отворене и ведре личности, и великог ангажовања у многим областима шаха – као судије, новинара, организатора… Био је стални дописник угледних светских часописа “Шаховски преглед” и “Шаховски живот”. Написао је и велики број књига о шаху, а најпознатија је његова аутобиографија “Играм против фигура”. У шаховској теорији позната је Глигорићева “Мар дел Плата” варијанта Краљеве индијске одбране, коју су касније са успехом примењивали многи светски шампиони.
На 4. годишњицу Глигорићеве смрти, чланови ШК “Светозар Глигорић – Глига” из Панчева окупили су се у Алеји великана на Новом гробљу у Београду да одају пошту највећем српском шахисти.
Ива Узелац
