Чоклин, како су га саиграчи звали, рођен је у Дреновцу код Шапца, прве фудбалске кораке научио је у Руми, а потом шест година са поносом носио је дрес Војводине. Иако је би висок само 170 цантиметрара, играо је на место ценетрфора, висину је надоместио брзином, окретношћу и чврстином, па су га добре игре препоручиле и селекторима. Одиграо је два меча за А репрезентацију Југославије и био је члан олимпијске репрезентација Југославије која је 1964. година освојила златну медаљу у Токију.
У дресу Војводине Чоклин је одиграо 266 утакмица и постигао 301 гол, био је члан њене прве шампионске екипе, играо је у генерацији која је златним словима уписана у анале новосадског фудбалског великана: Пантелић, Радовић, Вучинић, Нештицки, Николић, Брзић, Секереш, Такач, Савић, Павлић, Тривић, Пушибрк, Радосав, Алексић ... После освојене титуле са Војводином(1966), с дозволим ФСЈ, отиснуо се у иностранство, у Дуисбург, где је чак шест године бранио боје тада једног од најбољег тима Бундес лиге,а још две године играо је у Есену. После повратка из Немачке Ђорђе Павлић је тренирао нижеразредне клубове из околине Новог Сада, а када је добио посао на Спенсу одлучио је да заврши тренерску каријеру.
Чоклин је био једноставан човек, радовао се малим стварима и био је задовољан оним што је имао, али је волео и живот и „божанску капљицу“, кафану, песму. Његова дружења са покојним Добривојем Тривићем били су незаборавана. Као пензионер није пропуштао ни једну утакмицу Војводине, а становао је близу стадиона, поред Лиманске пијаце, где су га станари те вишеспартнице обожавали.
Одласком Ђорђа Павлића Војводина и српски фудбал остали су без још једног великог аса.Павлић се преселио у небеску Војводину у коју су за непуне две године отишли његови саиграчи и Вошини великани Добривоје Тривић, Стеван Секереш, Вујадин Бошков, Ивица Брзић, Петар Никезић, Илија Пантелић, Доброслав Крстић ...