имао проблема са здрављем, акли се одважно борио није клонуо и нико није веровао да ће тако брзо придружити играчима који су ове вечно године напустили црвено – беле. Илија Пантелић је рођен у Козарцима(1942), као дечак преселио се у Нове Козарце у Банату, где се прво дружио с лоптом, али је био рукометни голман, а онда су га запазили тренери БАК –а из Беле Цркве и ангажовали га као фудбалског голмана.
Смелим интервенцијама, добром проценом врло брзо је запао за око Радничком из Сомбора,а оданде га је пут довео у Војводину. Једно време се смењивао на голу са много искуснијим Андријом Верешем, а онда чврсто приграбио дрес са бројем један. У црвено-белом дресу Воше Панта је одиграо 176 мечева, и што је прави куриозитет постигао шест голова, све са линије пенала. Не треба посебно наглашавати да је био члан прве шампионске генерације Војводине у којем су још били: Радовић, Вучинић, Секереш, Нештицки, Брзић, Такач, Савић, Павлић, Радосав, Тривић, Пушибрк, Ламби...
Старији љубитељи фудбала се сећају многих утакмица у којима је Панта бриљирао, а једна од њих је била и она у Лиги шампиона када су “црвено – бели” на Манзамаресу у Мадриду савладали Атлетико из Мадрида и пласирали се у четвртфинале Лиге шампиона, где су изгубили у два меча против каснијег победника Селтика (1:0, 0:2). Панта је био краљ шеснаестерца, голман који је заустављао и невероватнне шутеве, био је смео, одважан истицао се сјајном проценом и изузетном еластичношћу. Наравно, његове одбране нису остале незапажене, па је на 18 утакмица бранио и дрес репрезентације Југославије.
А “плави” су са Пантелићем 1968. године стигли до финала Купа нација (Првенство Европе) и тек после поновољеног меча изгубили од Италије (0:2). Била је то незаборавна генерација у којој су поред Пантелића били још Јусуфи, Фазлагић, Павловић, Холцер, Пауновић, Петковић, Осим , Мусемић, Тривић и Yајић. После Првенства Европе одлучио је да каријеру настави у иностранству, десетак година је успешно бранио за француске клубове Олимпик из Марсеја, Бастију и Пари сен Жермен, али позив за репрезентацију више није добио, јер тада “странци” једноставно нису више добијали шансе.
После завршетка каријере Илије Пантелић се вратио у своју Војводину, почео је као тренер најмлађих , потом је руководио омладинском школом, а једно време био је и спортски директор клуба. Потом се вратио старој љубави раду са млађим категоријама, под његовом палициом израсла је једна плејада афирмисаних играча, репрезентативаца, па није ни чудо да је омладинска школа Воше добила име по њему “ Школа фудбала “Илија Пантелић”.
Пре неколико година Панта је отишао у пензију, али је задржао своју канцеларију у Фудбалском центру “Вујадин Бошков” И до пре неколико дана кативно учествовао у раду клуба. Илија Пантелић је био вероватно један од најбољих голмана који су се родили на овим просторима, уз раме са Шошкићем и Беаром, али је пре свега био човек, људина, имао је стрпљења за све, поштовања, због тога су га и све генерације играча Војводине изузетно волеле, али и навијачи.
