покоји ДИФ-а и ПМФ-а. Али, није ишло. Нису могли да пронађу спонзора за своју екипу, која се спремала за наступ на “Дневниковом” турниру у малом фудбалу. Ипак, “на крају тунела” до њих је допро трачак светлости из ресторана по имену “За моју душу”, чији је власник Бранислав Стојановић, проницљиво, управо шмекерски, констатовао да момке, који су беспомоћно седели пред њим, треба подржати.
- Опчинили су ме начином на који су се обратили. Једноставно сам желео да подржим младост, студенте, будућност ове земље, не размишљајући маркетиншки. Рекли су ми да имају квалитет да прођу у други круг, на крају стигли су до полуфинала и заузели четврто место. Презадовољан сам и пресрећан због њих. Редовно сам их пратио и подржавао. Договорили смо се да наставимо сарадњу и следеће године - препричао је Бранислав Стојановић, који је до грађанског рата у бившој Југославији, живео у Тузли, која је имала фудбалере чија је игра била прави мелем за душу последњих мохиканаца којима је стало до најлепше споредне ствари на свету.
Ко су момци окупљени у екипу Ресторан За моју душу, које су често називали “Доктори за моју душу”, питали смо капитена Алексу Бараћа.- Сви смо студенти новосадског универзитета, који се међусобно познајемо и већина од нас и дружи играјући фудбал у Индексу и КМФ Тврђава. И раније смо појединачно учествовали на “Дневниковом” турниру, али никада у овом саставу и тако успешно. Током турнира поред фудбалског знања имали смо и мало среће, жреб нам се отворио и стигли до полуфинала, што је велики успех - рекао је Бараћ, а на његове речи надовезао се Никола Митро:
- Победио је колективни дух и жеља, пошто смо из ничега дошли до полуфинала. Уверен сам да ће тек за нас да се чује у наредном периоду - сматра Никола.
Које две екипе су стигле до финала “ресторанyије” су схватили какав су резултат остварили.
- У борби за финале елиминисали су нас Пет пријатеља, који су освојили турнир. Задовољни смо игром, из утакмице у утакмицу смо имали све више самопоуздања, а у полуфиналу нас није срећа погледала. Није нам криво, јер смо изгубили од бољих - рекао је један од браће Бокан, др Далибор, а др Дарио је дао:
- Задовољни смо учешћем на најорганизованијем, најпосећенијем и најбољем зимском турниру у региону. Организација и услови су били на завидном нивоу. Није мала ствар наћи се међу четири најбоље екипе на тако престижном турниру.Немања Ћорић се силом прилика због повреде нашао у улози вође екипе.
- Већ су стигле понуде неких екипа за неке наше играче, али и да играмо под другим именом. Остајемо верни садашњем спонзору “Ресторану За моју душу”, али ћемо морати мало кориговати тим, пошто браћа Бокан због обавеза више неће моћи да буду део екипе. Од сада ће многи моћи да нас виде на летњим и зимским турнирима широм Војводине - рекао је Ћорић.
Можда би се медицинари на свом фудбалском дебију докопали и победничког постоља да драгоцену свежину нису утрошили предуго тражећи спонзора. Али, зато ће већ на следећем „Дневниковом” турниру засигурно положити и фудбалски докторат, јер ће Бране, након овог позитивног искуства, следеће године стати иза својих медицинара. Због њих, али и за своју душу.
Јово Галић
Састав
Боје Ресторана За моју душу бранили су Бранислав Радојчић, Стефан Старовлах, Алекса Бараћ, Никола Митро, Урош Ћорда, Филип Клаић, Андреј Вучковић, Далибор и Дарио Бокан, Чедомир Николић и вођа екипе Немања Ћорић.
