ВОЈВОЂАНСКИ ФЕСТИВАЛ МЛАДИХ: Прича о једном дечаку

У Суботици је недавно завршен 19. војвођански фестивал младих. Сваки од протагониста могао би да нам исприча своју причу: веселу или тужну. Ипак, једна је посебна. Оно што ме је од старта највише привлачило и интересовало је група дечака од 10 година, разумљиво јер су у тој групи наступала два дечака из нашег клуба (Бановци Дунав, примедба Б. Д.), а један од њих је и мој малишан.

У тој групи победио је Дејан Оморјан, други је био Алекса Савин, а трећи Александар Мојзеш из Светозара Милетића. Е тај трећи ми је привукао највише пажње, јер за разлику од остале деце која су била смештена у Дому ученика, он је са својим оцем прелазио дневно стотинак километара како би се борио са својим вршњацима. Ни једног часа са његовог лица нисте могли склонити осмех. Он је са уживањем и великом љубављу играо. Остала деца су мање или више била озбиљна или преозбиљна, преоптерећена какав ће резултат постићи. Овај живахни дечачић је у мени изазвао осећај да се ради о необичном дечаку. Прича је добила на озбиљности кад сам се упознао са његовим оцем, радником на железници, који је сваки делић себе посветио том дечаку. Ујутру би кренули у 5.30 ка Суботици, прво бициклом до најближе аутобуске станице, где кад уђу у аутобус мали Александар мало утоне у сан, а већ у 9 сати би вукао прве потезе и то с нескривеним одушевљењем и осмехом које је многе пленио.
Иако је заузео треће место, а шахом се бави тек шест месеци, пред њим је сјајна будућност, јер лакоћа са којом вуче потезе, никога није оставила равнодушним, па су његовом оцу честитали многи. Надајмо се да ће се Александар наћи на завршом турниру кадета Србије и показати свој невероватан потенцијал, као потврду одговора на  питање шта највише на свету воли, одговар је – шах.

Миодраг Станковић