Vlada Srbije uveliko radi na strateškom planu razvoja zemlje do 2020. godine, pri čemu je najvažniji cilj da se krene putanjom održivog razvoja i da se izgradi pozicija regionalnog lidera.

Dokument, koji, slično strateškom projektu EU “Evropa 2020”, novi naziv “Srbija 2020”, trebalo bi da u septembru predstavi predsednik države Boris Tadić. To govori o njegovom značaju koliko i činjenica da su na njegovoj izradi angažovane sve institucije Vlade Srbije.
Mada se u prvi plan stavlja nastojanje da Srbija postane regionalni ekonomski lider, mnogi smatraju da bi važnije bilo da se učvrsti tendencija održivog razvoja, uz dugoročne stope privrednog rasta od pet do sedam posto, jer bi upravo to moglo voditi ka željenoj liderskoj poziciji. Da je to ozbiljan posao govori podatak da je naša ekonomija tokom 2009. zabeležila pad privrednih aktivnosti od tri odsto, dok se u ovoj godini očekuje mršav i neizvestan rast od samo 1-1,5 posto.
Profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Danica Popović za naše vlasti ima veoma jednostavnu sugestiju. Ona, pozivajući se na mađarsko iskustvo, smatra da bi Srbija morala da ima jasan cilj i da onda tom cilju podredi sve ekonomske mere. Mađari su želeli da izgrade izvoznu i tehnološki modernu privredu i to su i uradili. Osam od deset najvećih izvoznih preduzeća su nastala tokom forsiranja tok koncepta u poslednjih 15 godina, s tim što udeo izvoza u njihovoj ukupnoj realizaciji prelazi 80 procenata.
Ne bi se moglo reći da Srbija do sada nije imala nikakav koncept. Još 2006. doneta je Strategija privrednog razvoja i ona je formalno u igri, odnosno smernica je državne ekonomske politike do 2012. godine. U tom strateškom dokumentu je zapisano da su prioriteti: podizanje konkurentnosti domaće privrede, podizanje učešća investicija u bruto domaćem proizvodu (BDP) zemlje na 25 procenata, početak denacionalizacije, BDP po stanovniku od 8.000 dolara i završetak restrukturiranja državnih preduzeća.
Nijedan od tih ciljeva nije ostvaren. Doduše, do kraja planiranog roka za realizaciju ostalo je još 18 meseci, ali odstupanja su tolika da se teško može računati na nešto bolji rezultat. Globalni indeks konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma stavlja nas na 93. mesto, učešće investicija u BDP-u nije veće od 15 odsto, denacionalizacija nije započeta već se stalno odlaže, očekivani BDP po stanovniku u 2010. je na nivou od 5.800 dolara, zastoj u restrukturiranju državnih firmi je očigledan.
Srbiji, kao ni nekadašnjoj SFRJ, nikada nije manjkalo planova i strateških dokumenata. Problem je uvek bio u tome što nije bilo doslednosti u njihovoj realizaciji. Tako je bilo i s davno zaboravljenim Dugoročnim programom ekonomske stabilizacije, tako je prošao i reformski koncept Dragoslava Avramovića...
Ako se nova strategija pravi reda radi, kao što se već dešavalo, onda je ne bi trebalo ni praviti. Ako su namere ozbiljne, onda bi se moglo reći da su osnovne smernice dobro izabrane. Naime, u ovom strateškom dokumentu je zapisano da bi osnovni pravci državne ekonomske politike do 2010. godine trebalo da budu: infrastruktura, ekonomija znanja, socijalna politika, energetika i ekologija.

V. Harak

Infrastruktura i znanje

Vrsni poznavalac investicionog tržišta u Srbiji i savetnik stranih ulagača Mahmud Bušatlija upozorava na to da, i kad bi investitori u ovom trenutku bili spremni da usmere pet ili čak deset milijardi evra godišnje, mi nemamo mogućnosti da prihvatimo toliki novac. Po njemu, naša infrastruktura je u veoma lošem stanju i potrebni su veliki napori da bi se dovela do nivoa koji omogućava prihvat investicionog kapitala. Pri čemu mora postojati koncept i ne može se raditi bez plana. Ako nešto od infrastrukture ne postoji, naglašava Bušatlija, onda se investitoru mora reći da će to imati za jednu ili dve godine. Ne može mu se poručiti: “Samo ti dođi, sredićemo mi to”!?
Zato je među zacrtanim prioritetima težište upravo na dva početna – infrastrukturi i ekonomiji znanja. Srbija u narednim godinama mora da postane veliko gradilište i mora veliki napor da uloži u obrazovanje, odnosno edukaciju svojih ljudi i građenje njihove spremnosti da prihvataju nova znanja i da se prilagođavaju potrebama tržišta. Bez toga nema privrednog rasta i nema nikakve liderske pozicije.