И на забрањеним местима сва вам се врата отварају

 и заратили би против целог света (у коме, иначе, нико не ратује).

„Шта ви мислите о Ирану? Шта мисли свет о нама?“

Често су то питали Иранци, забринуто, љубазно, тужно мене и моју високогорску екипу, када смо, са уредно одобреним визама, дошли туристички у Иран, на двадесетак и нешто дана. Сврха боравка: експедиција на Дамаванд, 5.671 метар високу планину, и затим обилазак доброг дела земље у којој живи 78 милиона људи и која се простире на територији троструко већој од Француске: од Каспијског језера до Персијског залива, између Ирака, Азербејџана, Јерменије, Казахстана и Русије, Авганистана, Туркменистана, Пакистана и Турске.

„Како је тамо? Јесте ли баш морали да идете?“

Е, то су нас са неверицом питали када смо се вратили, као да смо дошли из неких подземних лагума, пуком срећом умакавши Керберовим чељустима.

Треба ли подсећати, а изгледа да треба, да са простора Ирана потиче једна од најстаријих светских цивилизација која нам је оставила, између осталог, и прву повељу о људским правима у историји човечанства, написану у 6. веку пре нове ере. Ирански идентитет и персијска култура одржали су се вековима и оставили нам у наслеђе књижевност, медицину, филозофију, архитектуру, уметничка дела, математику и астрономију, без којих данашњи свет не био био исти.

И да, јесам, потпуно сам опчињена Ираном. То је, најпре, невероватно богата ризница хиљадугодишњих знања и искустава, чији се археолошки и градитељски драгуљи броје, без претеривања, међу најчудеснија места на свету. Нема коме се од лепоте и чуда није отео уздах у освит зоре на исфаханском тргу Нафчеџахан, или Имамовом тргу, баш као главном јунаку у књизи „Медикус“ , енглеском сирочету, који из блатњавог средњовековног Лондона креће да студира медицину у Персији и стиже, после невероватно дугог путовања, на овај правоугаони трг са фонтанама, наранџом и лимуном у цвату, и палатама и џамијама којима ни дан данас по софистицираности и лепоти нема премца.

Али, о градитељским и природним лепотама Ирана, други пут. Јер најснажнији утисак о Ирану остављају – Иранци. Зато је ово прича о њима.

Иран је земља у којој живе најтоплији, најсрдачнији и најгостољубивији људи које сам до сада срела, и то је оно што је у апсолутном раскораку са свим што можемо да замислимо ако смо ишта о тој земљи читали, слушали или гледали у ових последњих тридесет и нешто година. Откако је свргнут шах Реза, уз обилату помоћ Запада, па онда дошао Хомеини, такође уз помоћ Запада, па током осмогодишњег рата с Ираком и потом међународних санкција и изолације, па све до садашње претње бомбардовањем, Иран прати репутација непријатеља број 1, подстрекача тероризма, светског зликовца и велике тамнице која гуши све што је људско.

Најпре, ни сама нисам веровала да ћемо се толико слободно кретати по тој земљи и да ће нам отварати врата и највећих политичких или верских храмова само зато што смо странци који су се усудили да у време најгоре светске анатеме имају петљу и отвореност духа да им дођу у посету. Није ту било никаквог „традиционално српско-иранског пријатељства”, нити неке друге повластице; за нас, за Србију, већина није никад чула. Они који јесу, знали су за Босну, пар њих за Новака Ђоковића, понеко још за Кежмана и Видића.

А они који су чули за Босну, боље речено, били су тамо, јер су се деведесетих борили у Сарајеву, Високом... Срела сам двојицу: једног у техеранском музеју драгуља, другог у забити кажвинске џамије. Први ми је рекао да се борио са муслиманском браћом, али да смо ми Срби добри људи; други је, пак, показао руком да смо убице, кољачи. Кад сам му истим гестом узвратила да и за Иранце кажу да су „кољачи“, осмехнуо се, па смо се на крају и сликали. То ми је био једини нелагодан тренутак током целог боравка.

У ствари, у нашој групи од двадесетак чланова, која би се разбила у слободне стрелце чим смо имали неког слободног времена за самостално истраживање, с мапом у руци и без икаквог локалног водича, нико није имао ниједно заиста лоше искуство, напротив. Неки су чак залутали у Меџлис, ирански парламент, веома атрактивне архитектуре у облику пирамиде, мислећи да је то музеј. И не само што их нису ухапсили, него су им љубазно показали зграду и одвели до једног члана парламента, који им је испевао стихове и својом руком их калиграфијом исписао и дао на поклон.

Другима су, опет, отварали врата затворених џамија и пуштали их да фотографишу гробове имама и унутрашњост неких неверницима дефинитивно забрањених места. Треће су Иранци, на које би случајно набасали и питали за пут, водили својим кућама у госте, возали и водали по граду, поклањајући им сву своју пажњу, време и љубазност. Искрено, нигде се нисмо осећали тако добродошло, тако сигурно, и толико међу себи сличнима, иако нас је априори делило све: предрасуде, вера и језик на првом месту.

Иранци су и дарежљиви и непосредни. Док испред неких „љуљајућих минарета“ (на сваки пун сат неко се успне на један минарет и кад га заклати, онај други, удаљен десетак метара, такође почне озбиљно да се мрда) ћаскамо о дотичном феномену са Амином, његови старији рођаци из Харматана нам свима доносе посуде са чувеном посластицом - сладоледом од шафрана. Жена која нам га приноси на тацни је забрађена, јер Амин је традиционални, старовремски Иранац. Али смо упознали и модерног, „андерграунд“ Иранца, којих такође има много, посебно у великим градовима. Власник је лажног „Старбакс” кафеа, који има све кафе као у „Старбаксу”, па чак и велику слику Роберта де Нира на зиду – само што му се кафе зове некако другачије. С њим се испричасмо и добисмо на поклон шоље с логотипом.

Ипак, тинејџерке које чаврљају међу собом на фарсију, не знају ниједан страни језик и потпуно су умотане у црне чадоре као пингвинчићи. Али то им ипак не смета да нам се прве обрате. На фарсију, па шта. А неке госпође, врло традиционално обучене, видевши да шетамо парком, позвале су нас две да седнемо с њима и попијемо чај. И каква је то радост била када смо прихватиле. Још ми звони у ушима кикот гомиле деце и десетак жена када је једна од њих срамежљиво ставила на нос моје велике наочаре за сунце.

Ситна тринаестогодишња Ферестех, Анђелка, потпуно покривена црним чадором, скакутала је међу нама и на доста добром енглеском цвркутала као ласта преводећи нам да дођемо обавезно код њих у Хомс, свети град. Инсистирају, каже, да будемо њихови гости: биће пилетине са сосом од нара и густе чорба од патлиџана. И то није био позив реда ради. Уосталом, дубоко религиозна Сара, округлих образа, озарено нас је увела у џамију, напунила нам шаке топлим, лепљивим урмама и изљубила нас кад смо одлазиле. Додуше, док је Јелена седела на прагу богомоље покушавајући да веже пертле на старкама са све урмама у рукама, несмотрено откривши лист једне ноге, Сара се хитро бацила на њу да је покрије, сва зајапурена, али нимало нељубазна.

Говорили су ми да ће нам се у Ирану можда десити да нас грађани, а не верска патрола, упозорити да нисмо обучени по верском пропису. У почетку ми је мало била фрка од те „верске полиције“, да ме не приведу због босих ногу, црвеног лака или прамена који извирује. Носила сам мараме, наравно, као и све остале жене из групе од тренутка слетања на техерански аеродром и шлампаву дугачку одећу, али то опет све заједно није баш изгледало много строго и смерно . Додуше, како нигде нису забрањене боје, шаренили смо се као папагаји испред Хафизовог гроба у Сиразу. А ја сам још умислила и да ми мараме добро стоје, па ми то све није било мрско без обзира што је на 40 степени ипак било претопло.

Међутим, чини се да је из неког разлога строгост верских душебрижника озбиљно попустила последњих година, јер смо виђали парове по парковима и јавним местима, као и много веома дотераних и нашминканих жена, које су изглед прилагодиле неким својим тумачењима традиционалног дрес кода; уз то, у једном таксију смо све време слушали Лејди Гагу док је возач готово ђускао. Свуда смо се кретали у мешовитом друштву и били окружени представницима оба пола, који баш и нису били у родбинским везама, како би то муле заповедале. Сви смо се и сликали заједно (Иранци веома воле да вам позирају, а још више да вас сликају мобилним телефонима).

Ипак, када смо упале у мушки део вагона у метроу, сви су се окренули, мада више радознало, него с негодовањем. Убрзо смо видели део вагона одвојен стакленим вратима на којима је писало „само за жене“. Заправо, жене могу да се возе у мушком делу, али мушкарци никако не могу у женском. Кажу да некад, када се задеси да у авиону на локалном лету жена треба да седне поред мушкарца, сви путници скоче на ноге и почну неке невероватно уигране брзометне рокаде и претумбавања како би се све наместило у складу са верским прописима. Ипак, у једном граду у провинцији, у великом хотелу у коме је на рецепцији уредно стајао плакат који је упозоравао да се „неће чекирати особе које нису обучене у чадор или с хиџабом“, конобар нам је руком показао да слободно макнемо „то“ с главе.

Иранци, такође, мимо увреженог мишљења, поштују монотеистичке религије и много њих има старозаветна имена. У Исфахану постоји леп јерменски кварт са изузетно богато фрескосликаним православним црквама, а по целом Ирану је много зороастријских храмова. Чак је пар саговорника нашло за потребно да ми каже како они поштују Јевреје и да немају ништа против њих, те да не разумеју речи свог председника којима се негира холокауст. „Наш проблем је израелска држава, а не Јевреји. Јудаизам је призната религија у Ирану“, објашњавали су ми.

Нисмо инсистирали на причи о политици, вери, али су многи Иранци сами отварали те теме, у таксију, у музеју, на тргу... И готово су једногласни: они као земља имају право да развијају свој нуклеарни програм у „мирнодопске сврхе“, као и свака друга земља. „Засто смо ми гори од других? Погледајте историју, нисмо водили ниједан рат ван своје територије од 18. века. Само смо се бранили. И када су нас Ирачани напали, и када су користили хемијско оружје, Савет безбедности је то дозволио. Нас је стотине хиљада сакатих изашло из тог рата. Што смо вам ми увек криви за све..?“ Иако су трећа светска сила по количинама нафтних резерви и природног гаса, због пропалих индустријских постројења за прераду нафте често морају да увозе деривате. А будући да је у градовима загађење велико, углас ће вам рећи да је нуклеарна енергија „много боља за Иран – из еколошких разлога“.

У Ирану је 70 одсто становништва млађе од 30 година, многи студирају, а Земља је трећа на свету по броју блогера и интернет се масовно користи. На Фацебоок профилима, истина заклоњени иза много прстенова заштите и лажних имена, каче се слике с лудих журки на којима девојке по стајлингу, гардероби, минићима и лепоти не заостају за нашим најлепшим суграђанкама. Иранци, дакле, воле интернет баш као и поезију. Сваки Иранац у кући има, поред Курана, и неку збирку Омара Хајама, Садија, Хафиза или Фердосија. Сади и Хафиз сахрањени су у Ширазу, и река ходочасника из целе земље свакодневно преплављује оба маузолеја. Испред Хафизовог гроба при томе стоје и читачи судбине, јер многи Иранци верују да и данас важе савети овог великог песника из далеког 14. века и неретко важне одлуке доносе искључиво у складу с тумачењем оног стиха на коме се отвори збирка Диван-е-Хафез – „Хафизови дивани“.

Поезија је везана и за ирански национални спорт, зурхане, јер се уз понеки бубањ и певање, за време тренинга рецитују стихови епова о јуначкој и славној иранској прошлости. А зурхане су, иначе, спој дервишког обреда, рвања, тренинга снаге и вештине и – плеса. Тренер/верски вођа седи на галерији са бубњем и ритмичним гласом изговара стихове, дајући ритам и команде пеливанима, који у некој врсти осмоугаоне рупе-ринга део тренинга вежбају уз помоћ хоклица, металних ланаца, ћускија и буздована, потом се рву, а онда се и наизменично врте око своје осе као дервиши.

Борци се такође повремено оглашавају, понављајући молитве уњкавим гласовима, или кличући у славу Алија, веома згодног шиитског имама из седмог века, чија је слика на зиду међу фотографијама великих пеливана. Цео спектакл је чудесан, а нама је био и посебан, јер треба рећи да заправо није дозвољено да му жене присуствују, ваљда због хормонског набоја у ваздуху а и уских кожних гаћа у којима пеливани вежбају. На крају учитељ у Фердосијеве стихове умеће поздрав и жељу за добро здравље за госте из Србистана, наше пријатеље. Сви хорски прихватају, а ми смо, богме, дирнути.

Неколико ствари ме је веома изненадило у Ирану, и у основи међу собом немају никакве везе, али одражавају све контрасте и сву комплексност ове земље. Једна од њих су - пластичне операције. Само у Техерану има око пет хиљада хирурга-пластичара, који махом оперишу – носеве. У модерном Ирану је изгледа хит не само имати нови нос, него и свима ставити до знања како је „нов” истичући на јавним местима фластерчић изнад ноздрва. Уосталом, срели смо веома много младих жена с тим „модним детаљем” на лицу и, разуме се, разговор на ту тему је веома пожељан. Тврдили су нам да чак има девојака које би силно волеле да оперишу нос, те у очекивању да за то скупе паре, шетају фластерчић тек онако. Колико год то деловало парадоксално, култ лепог лица у Ирану је невероватан, и пошто је нос једино што се заправо види на жени, онда се улаже велики труд да оно изгледа што лепше.

Други парадокс је да од свих опасности које пре пута замишљате да вам могу претити у Ирану, ипостави се да је заправо најопасније – прећи улицу. У Техерану, граду од петнаестак милиона становника, саобраћајни хаос је незамислив. Узгред буди речено, председник Ахмадинеџад је стручњак баш за област саобраћаја!? Прописи, семафори и саобраћајци као да не постоје; видели смо вожњу у супротној траци, која је возачу деловала „празније“, као и балетске пируете возача ноћу у свадбеној поворци. Најбољи трик да се пређе улица је да се залепите за неког Иранца, удахнете ваздух и – отиснете се. После неког времена, навикнете, буде готово забавно. Личи на плес, можда пре на кориду. Штос је у томе да пратите ритам и опустите тело, три напред, два назад, кукови лево, занеси десно, потрчи, стани, поглед десно, а сад брже... Оле!

Од те гунгуле Иранци беже у паркове који су огромни, изузетно бујни и сређени, са бројним чесмама, клупама, базенима са златним рибицама, каскадама, великим дрвеним вењацима и великим шаховским таблама од углачаног камена у облику печурке. Свуда су и справе за вежбање у природи. Пикниковање је обожавана свакодневна активност. Као да цео Иран руча на ћилимима који су прострти на свакој зеленој поврсини на коју може да се наиђе. Носе се термоси и кутујице, роштиљи и ћасе. Окупи се цела ужа и шира фамилија, са мањом и већом децом, игра се бадмингтон, возе ролери... Ипак, нигде трава није угажена, нигде се папирић не оставља за собом. Пикникује се и у чаробним парковима Исфахана поред најлепших мостова на свету, лепших од луцернског и фирентинског заједно, и у Ширазу, у најчувенијим баштама Ирана, које ваљда највише личе на оно место које се зове рајем. И ја сам свој рођендан прославила ручком на трави, на ирански начин, у парку близу музеја тепиха у Техерану.

Најлепши рођендан, икад.

Ексклузивно за „Дневник” из Ирана пише  Нађа Петровски