На Конференцији, чији је неформални покровитељ била немачка канцеларка Ангела Меркел, земље учеснице су се обавезале и на то да уложе веће напоре за напредак у унутрашњим реформама, а са европске стране су стигла уверавања да ће из заједничке касе ЕУ бити издвојено 600 милиона евра за десет различитих регионалних инфраструктурних пројеката.
– Иницијатива коју је прошле године покренула канцеларка Ангела Меркел да се лидери Западног Балкана окупе у Берлину и која је сада добила важан наставак у Бечу најбоље је што се региону догодило још од 2003. и фамозног Солунског самита на којем је овим државама громогласно обећана перспектива чланства у ЕУ. Јер, коначно се са обећања прешло на конкретне потезе у решавању економских и других проблема с којима се суочава регион и и подршку реформама у нашим државама – оцењује за „Дневник” бивши шеф црногорске дипломатије Бранко Луковац.
Наш саговорник, међутим, упозорава на то да ни овај самит ни лепе речи канцеларке Меркел не треба схватити као пречицу до Европске уније.
– Овога пута ЕУ је исказала озбиљно настојање да у континуитету и практично подржи земље региона у унапређењу инфраструктуре, економије, владавине права, међусобне сарадње... и тиме реално повећа њихове шансе за улазак у Унију. Ипак, треба бити отворен па рећи и то да ће се критеријуми уласка само заоштравати, с једне стране јер се овде ради о земљама с бројним проблемима, али и због других приоритета ЕУ, па и унутрашњих проблема које тек треба решити како би се уопште отворио простор за пријем држава Западног Балкана. Стога ја нисам оптимиста и не верујем да ће ни Црна Гора, која је надаље одмакла у отварању и затварању преговарачких поглавља, успети да до 2020. заврши преговоре и буде примљена у ЕУ. Реалније је, нажалост, очекивати да тај процес потраје...
У тексту декларације, која је усвојена на Конференцији, земље учеснице су се обавезале да међусобне несугласице неће злоупотребити једна против друге у процесу европских интеграција. Међутим, то на папиру звучи лепо, али словеначко-хрватско искуства показује да на овим просторима чак и чланице ЕУ посежу за свим могућим средствима...
– Ипак, од великог је значаја за регион то што су највиши званичници Хрватске јо једном обећали да Загреб неће условљавати европски пут осталих земаља Западног Балкана, без обзира на билатералне спорове, односно да неће радити оно што је Словенија њима радила – наводи Луковац. – С друге стране, јако је важно да се уз помоћ ЕУ сада настави путем којим се кренуло у Бечу парафирањем споразума о граници између Црне Горе и БиХ, те Црне Горе и Косова. Јер, то је порука и другим земљама региона да би та тема разграничења, макар и уз помоћ међународне арбитраже, требало да се скине с дневног реда пре уласка у ЕУ. Истовремено, из Беча је послата јасна порука да блокада европских интеграција није пут за решавање ни тих граничних ни неких других отворених питања преосталих након распада заједничке нам државе...
Коментаришући на крају негодовање Београда због споразума о државној граничној линији који су у Бечу потписали Подгорица и Приштина, саговорник „Дневника” подсећа на то да је Црна Гора одавно признала Косово...
– Дакле, ако је Црна Гора с Косовом успоставила и дипломатске односе, онда је сасвим нормално што сад приступа и решавању отворених питања међу којима је и разграничење – појашњава бивши шеф црногорске дипломатије. – Наравно, незадовољство Србије није спорно и оно се могло очекивати, али не верујем да ће додатно негативно утицати на односе наших двеју држава. Србија је својевремено већ прејако реаговала када је Црна Гора признала Косово проглашавајући персоном нон грата црногорску амбасадорку, што није урадила у случају других земаља које су повукле истоветан потез, али се касније ситуација смирила и не верујем да је сада Београду у интересу да поново заоштрава позицију према Подгорици.
Лара Брандибур
