Легендарни мотораш поново језди

Ажурирано пре 1 недеља 1 дан

Можда се у овој тепсији равничарској море одавно повукло и нестало, али неки поморски дух, додуше нешто измењен, и даље руководи живахним 89-годишњаком Тибором Ковачем.

Дакле, у његовом случају живети се баш и не мора, али се зато возити под обавезно мора, што баћ Тибика сведочи својим времешним годинама. Један од најстаријих мотоциклиста, не само у Србији, већ и у оном што је некада чинило велику Југославију, својевремени троструки државни првак у брзинским тркама, рели пехарима се ни броја не зна, легенда сваког самита љубитеља олдтајмера на овим европским просторима, можда има мало проблема кад је ходање у питању, али на два или три точка још је увек спретнији од далеко млађих од себе.

До гос’н Ковача, чија се фамилија у Суботици од 17. века бележи, лако се долази, довољно је до Вармеђе, илити китњасте сецесијске лепотице, Градске куће доћи, па у Штросмајеровој улици потражити другу кућевну нумеру. Малени локал са натписом који упућује на вишегенерацијске мајсторе за жичану галантерију и сита подсећа на она давна мануфактурна времена, кад је имати занат у рукама била привилегија а не мука данашња, а тек када се прође кроз брдо којекакве уролане плетене жице, сита и машинерије која живо на почетке индустријске револуције подсећа,  поново сине сунце у дворишту велике и господске палате која и боље дане памти. На столици, у сред тог сунчаног круга, надзирући шегрта који, за лаичко око, нешто петља са жицом и жељезном арматуром, чека нас гос’н Тибор, како то ред у људи од формата и налаже, са обавезним сакоом и краватом.

- Извол’те горе у стан - позива након упознавања времешни господин Ковач, којем свега једна година до 90-те недостаје.
Крећемо заједно, мало завагује у ходу, па се бринемо како ће уз степенице, али већ ту нас на кушњу ставља честита старина, пошто уз степенице не иде, већ умал’ по две да прескаче. - Не знам зашто, али прија ми уз-нуз степеница и некако ми лакше нег’ по равном да идем - дилема је и Тиборова.
Стан простран, по свему кадгод пример више средње грађанске класе, али где год поглед да падне на медаљу, диплому, пехар или мотоциклистичке комбинезоне, кациге и сличан еспап наилази.

- Па ја сам се на мотору и родио - шеретски се испод штуцованих бркова чика Тибика смејуљи, приповедајући нам о очевим предратним „харли дејвидсонима“, на којима се и научио да вози двоточкаше. - А већ прву трку сам овде, управ’ у овој улици имао тамо још 1946. године. Позајмим неког „сакса“, однесем код стругара и дам му да промени зупчанике, каже „неће то дечко радити“. Ма само ти уради како ти ја кажем, љутнем се на мајстора. И... ништа, будем први, а за награду добијем једну свећицу. Велика ствар у време оне послератне оскудације.
Кад се већ од оца мајсторлуку учио, није ни чудо да је његов прерађени „томос пух“ од 250 кубика тих година у Југи био страх и трепет за ривале на скоро свакој трци.

- Добијем од Миленка Коњовића енглеске цилиндре, двоструки карбуратор, уградим и спортски мењач, па да видиш како лети... - улази и у техничке детаље, новинарима мање јасне, баћ Тибика, чија је двоточкашка „звер“ тада и званично била најбржа у Југи. Чак 180 километара на час је звиждала по аутодромима широм тадашње земље и Европе. - Сад већ немам ни један мотор за трке, а и тај „пух“ сам баш Миленку продао - као са жаљењем ће наш домаћин, што изазива и питање кад је последњи пут сео на двоточкаша. - Па, одавно...не знам, мислим има једно два’ес дана, можда и цео месец... - Па, добро чика Тиборе, зар није било хладно? - прави се паметан и за старину забринут новинарски паметњаковић, на шта добија достојан и поспрдан одговор у виду контрапитања: – Да...па, шта онда?

Ништа боље нисмо прошли ни са питањем када се последњи пут такмичио, јер и ту нас је господин Ковач оставио у „забезеку“, мада га је за конкретан одговор заборавност ускратила. Тек, каже старина, у једном моменту је прекинуо са брзинским тркама и посветио се дугопругашким ФИМ (Међународна мотоциклистичка федерација) релијима у којима је до самог светског врха дошао, а поново је за управљач „тркалице“ сео са, ни мање ни више него напуњених 78 година живота!

- Возио сам за београдски „Сениор клуб“ нешто мање од десет година, али онда, што због беспарице, што због тога што ми је досадило да увек добијам награду за најстаријег учесника и побеђујем ове младиће од седамдесетак година, прекинем и то. Сад са мојим Суботичанима идем на окупљања љубитеља старих возила, олдтајмера, па ми увек учине почаст и ставе да возим на челу колоне... - хвали и своје млађе колеге и суграђане Тибор Ковач, који се увелико спрема и за скуп олдтајмераша у Сомбору, почетком априла. Моторашку шеретску нарав поново доказује Тиби-бачи и одговором на питање да ли још увек има дозволу. - Немам, али знаш како је, увек возим на челу колоне, одмах иза полиције, па неће ваљда баш мени да траже дозволу.

Поред брзинских и рели трка, највећа љубав Тиборова је била страст учествовања на ФИМ релијима, дугим и по 10.000 километара. На свом приколичару са супругом Маргитом и ћерком Илдиком, пропутовао је од Африке до Норд Капа, од Сибира до Гибралтара, остајући на седишту „бе-ем-веа“ од 650 кубика и по 30 сати без прекида. Показује нам почасне значке ФИМ, које се добијају на основу учешћа у релијима који премрежавају европски континент, али и Африку и Азију, ипак се вајкајући да му, поред бронзане, сребрне, златне, гранд, екселент, супериор и елит, недостаје она завршна, мастер, коју има тек неколико људи на свету а за коју му фали само још један ФИМ рели.

- Па сад, желео бих још то да урадим, ту значку да добијем. Ако ове године буде рели нешто ближи, тако нешто у Словачкој или Аустрији, и ако успем да позајмим мотор са приколицом, могао бих и то да остварим. Е, то би било штогод! - не недостаје планова 89-тогодишњем Тибору Ковачу, легенди на два и три точка.

 Милић Миљеновић
 

Почаст творцу првог аероплана

Док нас прати из свог стана, поглед нам у тами ходника пада на чудну скаламерију, за коју се испоставља да представља легендарни „пони“ бицикл суботичког „Партизана“ у коме је и Тибор радио, са мотором и елисом смештеним на задњем носачу, пактрегеру.
- А, то сам сам направио у част чика Сарића (Иван Сарић, први конструктор авиона на овим просторима, иначе Суботичанин оп. аут.), кад су му отварали споменик овде у Суботици.  Он је, поред авијације, био и велики заљубљеник у бициклизам, шампионски такмичар, па сам тако спојио бицикл и авион. Одвезао сам два три круга тим поводом, а после смо мерили, иде и до 40 на сат. Јесте мало бучнији али комшије воле кад га с јесени провозам, све пало лишће одува - не напушта хумор вечитог заљубљеника у брзину.

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Молимо читаоце Дневника да се приликом писања коментара придржавају правописних правила. Строго је забрањено лажно представљање, тј. остављање лажнх података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити објављени. Редакција Дневника има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог портала.

Коментари