ШОРОМ С БОРОМ: Ватање

Гледам по тим дућанима и на тим рекламама како народу свашта нуде, ако когод купи „то и то“ гарант ће уватити штогод. Нису то рекламе за козметику, да се ми ома договоримо, то је за ловце и за пецароше. Те оваке удице, онаке пецаљке, ова пушка - она пушка, патроне с малко сачме, с млого сачме, чизме за ово и за оно, мириси који маме рибе, пловци који сијају у помрачини, најлони који се не виде а ту су, џиџабиџе и флофтигуцне, нема шта нема у тим рекламама и дућанима. Гарант нам се рибе смеју, ал се то не чује. Чује се једнино кад се смеју хијене, ал њи’ оде код нас нема, зато и пазаримо све те здраво важне ситнежи које су нада за добар улов.
Како је то кадгод било, пре новина и телевизије, док још ни радијо није постојо? Лепо, оду људи и увате шта им треба и шта су наумили. Е, ал како? Па лепо, како је ко умо и с тим што је у кући имо.
Кад деран прохода и крене да трчи напољу, почиње обука за ловачке вештине. Прво крене да трапаво вија мачку, да је увати за реп, да мјауче ал да не гребе. Навек то и успе, кад мачка прва одустане. Ондак почне да вија лептирове, ал они не одустају тако лако. Ту већ треба помоћ старијих. Прво ловачко искуство тако и почиње, са шеширом. Бабин ил дедин, свеједно је, ко има више каде и воље, тај ће скинути шешир, да се деран пелцује за ловца. Сотим шеширом поклопе лептира и отклопе ловачке страсти.
Како деран расте, тако расте и жеља да улови још штогод сем лептира. Лете по авлији и на шору врапци, кумрије и голубови, буде и ’тица које се само чују кад певају – ал се не виде. С тим што се виде и што једу мед’ живином није било муке, ко је умо – лако их је ловио. Навек се по тим нашим кућама чувало и оно што је подерано и оно пробушено, ко зна, можда ће требати. Ретко затреба, ал нека га, нека стоји, штета да се баци. Буде тамо и старо корито, бушна вангла ил нека прогорела шерпекања, ником то не треба сем младим ловцима. Од тога за врапце, голубове и кумрије нема боље хватаљке. Шака жита ил кукуриза, дугачак канап, парче гране да се подигне један крај замке и лов почиње. Ту се деца науче стрпљењу, да буду мирна, да постоји тишина и ловачка вештина. Кад ’тица уђе испод шерпекање, да кљуца зрна, повуче деран канап, тргне дрво и поклопи ловину. То је лакши део лова, онај тежи је био како да отклопе а да улов не прне.
Ни старе корпе ни кошаре којима пропадне дно, људи кадгод нису бацали. Поготову они што су били близу какве водурине ил каквог канала. У та давна, срећна ловачка времена, кад је свега било у изобиљу, рибу су у води ватали рукама. Није им чак ни пецаљка требала. Загазе у воду, напипају рибу и увате је рукама. Ни ондак то није баш свако умо, ал су људи тако ловили. Они мање вешти су кошарали. Стара корпа ил кошар без дна, зависи колка је вода, џак за појасом и ајд лагано. Ди се мрда ту поклопе и онда руком ваде из кошара у џак. То су радили они што се не боје воде, пијавица и још којечега. Кажу да је гадно кад уместо рибе напипају змију, корњачу ил воденог пацова. Свашта уме да рони у мутној води. Штука оће да уједе, бандар да убоде, водени пацови су још поганији. Није лако рибу ватати. И данас Ковиљчани, Гардиновчани, Лочани, Мошоринци и ти што су близу Тисе и Дунава тако ватају рибу. То се сад не сме, таки је пропис.
Диванијо ми један другар из суда како је имо муке да прецеднику објасни те пријаве за рибокрађу против Ковиљчана. И он је из Ковиља па је моро да објасни да тамо не краду него ватају рибу. Свугди око Ковиља је навек било и воде и рибе, рибу су само ватали. Никад ни један Ковиљчан није крао него је вато рибу, та ди би, наопако, крали из воде рибу. Краде се из дућана а у води се риба вата, ако не верујете, питајте Ковиљчане јелил тако.
Виг је посебна замка, користили су је угланом у ограђеним просторима. Кадгод се рупа у огради код нас звала „дера“. Отуд и онај превод латинске изреке „Лупус ин фабула“. Превели смо је „Ми о кери а кера на дери“. Кроз те дере су ишле кере и тамо и онамо, ди не треба. Керећи посо је да чувају то што је у њиној авлији и да не лондрају около. Те ванцалоге су ватали у виг, кадгод се неверство и непоштовање обавеза према газди и кући кажњавало озбиљно. Оне које су још увек имале реп, добијале су шерпу о реп па ајд шором одкуд су и дошле, неке су штројили а богами кад се здраво замере радиле су и виле ил лопата. Сад су се и кере опаметлиле а и заштићене су и ни то се не сме. Кад је око салаша било зецова макар колко, умели су и њих тако да ватају, ал да нико не види и само једног, за шерпу. Кожу после закопају у ђубре, да је когод не нађе. Сад се то не ради, није што нема зецова, има њих и сад, има и вигова, лако се направе. Ђубрета је код нас и одвише, ал нема више салаша, то је проблем. Зецове данас лове ловци, онако како закон, ловачка етика и рекламе прописују.
Воле човек да домаши оно што је високо и далеко. Прво крене још с пеленама, да домаши и свлачи свашта са астала. Буде ту и просипања и првог лумпераја, док још деца ни не знају да постоје бирцузи и свирци. Буде и грдње а и брзог праштања, још су мали. После, кад ижђикају, оћеду да домаше Месец. Кад им крену бркови да расту, тели би ома да домаше и увате за оно, ал само су кадри да се фале и да о том диване.
Кад кренеду на школовања, ватају автобусе, седаду и преседаду, зависи ко ди иде.
Док је било редовне војске војницима је било најмилије да увате кривину.
Посо милицајца је да вата лопове, учитеља да неваљалог ђака увати за уво, да га кири не бил се поправио и упамтио.
Паори у Шајкашкој не прежу, они ватају коње у кола.
Они што опраљаљу радијо и тв, морају да их наместе да добро ватају станице.
Ленчуге и глупанџе се никад за књигу нису ватали.
Они што су горе, мисле да су уватили Бога за браду, ал не уму да гледе на пешчани сат, још малко је песка остало горе, тамо ди су. Новосађани још увек дођу вечерас, да ватају ред за сутра, да добију пасош и(ли) личну карту. Има и оних што тргују за место у реду, чекају у празно, после продају место у реду, сналазе се.
Сналазе се и ови што треба да домаше штогод. Молери имају мердевине, ко и оџачари, ал они могу и са хоклице да извуку штрафту. Мала је хоклица да домаше с ње до оџака, не вреди без мердевина. Канда да смо ми народ који најбоље на свету уме да се снађе и домаши оно што други не уму. Ми смо навежбали да без новаца домашимо до краја месеца, до првог. То све више личи на онај цигански патент. Једаред је један Циган учио коња да не једе и таман га је научио – коњ црко. Ватали би се млоги и посла, само кад би га било. Ко ли је изумо ону да „Пијан ракије и будала посла увек нађу“? Срећа наша што имамо и ону „Чега се паметан стиди, будала се поноси“.
Бора Отић