исељено је више од 2.000 људи из својих домова, а село је једно време остало и без струје. То је била највећа поплава у Банату у последњих стотинак година, због које је морала да се ангажује и војска, са свом расположивом механизацијом, да би из потопљеног подручја избавила људе и животиње. Неколико дана после тог кобног 20. априла 2005. године под водом се нашло и суседно село Бусење.
Након санирања поплава држава је направила списак срушених објеката и угрожених домаћинстава и од јуна 2005. до краја 2007. године изградила преко 365 кућа. Разне донације су стигле у село након поплаве, а највећу донацију је дао Град Београд, преко 40 милона динара. У Јаши Томићу и данас постоји зграда под називом „Београђанка”.
- Као да је било јуче, иако је томе, ево, већ једна деценија. Страх који смо тада доживели свима нам се урезао у сећање и напросто не можемо да га избацимо из главе – каже за „Дневник“ новинар и друштвени хроничар Спасо Младеновски из Јаше Томића.
Десет година касније, вели он, ово место задесио је нови јадац – село изумире, све је више напуштених кућа, чак и оних нових, изграђених након катастрофалних поплава. Власници су, идући „трбухом за крухом“, одлучили да напусте огњишта и запуте се у веће центре, где има посла.
- Једноставно нема решења да ово спречимо. Као светлу тачку видимо међународни гранични прелаз са Румунијом, између Јаше Томића и Фења, који тренутно ради 12 сати дневно. Већ има показатеља да би се рад ове државне међе могао позитивно одразити на економску ситуацију у селу и у целој општини. Значајније помаке очекујемо до краја ове или од почетка идуће године, када би граница требало да буде отворена 24 сата дневно. То би, верујемо, довело до отварања нових објеката на граници и радних места – истиче Младеновски.
Очи мештана су упрте и у овдашње одељење Специјалне болнице за плућне болести „Др Васа Савић“ из Зрењанина, које је, одлуком управе ове здравствене установе, привремено затворено прошле године, због мањка пацијената и лекара. Житељи и представници сечањске општине оштро су се успротивили тој одлуци, међутим павиљон у коме је била смештена испостава Плућне болнице и данас је празан.
- Има индиција да ће објекат добити намену. Италијански Црвени крст нам је и до сада помагао, а сада је спреман да уложи још 500.000 евра. Ту би било запослено тридесетак људи, што је значајно за овако мало место – говори Младеновски.
У оближњем Бусењу слика је, чини се, још суморнија. Овде за 5.000 евра нуде нове куће, изграђене након поплава, са два купатила и четири просторије. Од укупно саграђена 24 стамбена објекта, чак седам никада није усељено. Најмлађа беба у селу Данијел, има већ годину дана. Његова мајка Бојана Шпачек вели да ће она и њен супруг остати у Бусењу, али да не може то да каже и за њихово троје деце.
- Све је мање људи у селу, остало нас је свега педесетак. Деца ће, након што заврше школу, отићи негде да траже посао. Овде немамо ни радњу, па по намирнице морамо до три километра удаљеног Јаше Томића, а код дечијег лекара у Сечањ или Зрењанин – казује Бојана Шпачек.
Ж. Балабан
Упола мање ђака
Већина младих из општине Сечањ одлази на студије у Нови Сад, где и остаје, јер у средини где су рођени и одрасли не могу да се запосле. Забрињавајући је податак који наводе сечањски просветни радници да је у овој средњобанатској комуни чак 50 одсто мање ученика у односу на годину када се десила поплава.
