Ове трагедије су нас све озбиљно уздрмале, никако сви на исти начин, али су, попут концентричних кругова туге, дошле до свих нас. На који начин се с траумом боре они који су је осетили на својој кожи, „На кафи с психологом“, заједно са Тамаром Џамоња Игњатовић, психолошкињом, и Вераном Матићем, директором Хемофарм фондације, искрено и без задршке причао је Игор Јурић, активиста и амбасадор „Амбер алерта“ у Србији, иницијатор Тијаниног закона, и Тијанин отац који је и сам кћерку изгубио на ужасан начин.
У тренутку када доживиш смрт детета, ствари потпуно губе смисао. Како пронаћи смисао у догађају који га нема?
- То тражење смисла ми је било и најтеже. Тих првих три-четири месеца након трагедије, апсолутно је било питање како наставити живот даље јер заиста је потпуно бесмислено размишљати о томе да живиш живот, а твоје дете га је изгубило – каже Јурић, истичући да је у данима потраге имао много снаге, а затим је дошао слом. - Ни у једном моменту тих 12 дана потраге за Тијаном нисам се спремао нити за тренутак да постоји могућност да ће је пронаћи мртву. Дакле, ја нисам имао припрему у смислу да постоји опција да то може да се деси. И када се десило, тај ударац, сазнање да ти је дете мртво, нешто је што те потпуно паралише и губиш потпуно смисао живота.
Како каже, три месеца трајала је тешка депресија, у трагању за смислом који ће га водити да настави живот.
- И даље тражим смисао, али га и проналазим, схватам да морам да нешто добро радим. До трагедије нисам имао смислен живот. Разлог властитог постојања нашао сам тек кад се она десила.
Не бих се сложио с тим да наше друштво нема емпатије, али се ми не знамо понашати у ситуацијма када некоме треба да приђемо - каже Јурић. – Људи су бежали од мене на улици. Али, не због тога што немају емпатију, већ зато што не знају шта да ми кажу. Како да ме питају „Како си“? Па питај како сам, ја желим да ме питаш. Ми често погрешно реагујемо, не знамо како да се понашамо, али ме нико не може убедити, а говорим из сопстеног искуства, ево већ 10 година, да нема емпатије. Када ме виде, људи ме често загрле, пусте сузу, знам како се осећају, колико им је тешко и колико ми је драго што ме виде. На друштвеним мрежама има и ружних коментара, али на њих не реагујем, имам свој циљ, гурам своју причу и знам да ћу је изгурати, али знам како се људи осећају и како се понашају према мени кад се негде појавим. Знам колико су ми људи који су невидљиви много помогли да дође до овог система, да дође до измене закона.
И тако је настала битка за Тијанин закон, вишегодишња борба за увођење Амбер алерта у Србију, у чијем смо првом коришћењу, нажалост, сви недавно учествовали. А борба је и системска и лична. А он зна шта је најважније за родитеље који су претрпели губитак.
- Ја не бих желео мурал са патиком моје Тијане, која је изгубљена те вечери, не бих волео да Тијана буде овде на сваком зиду. Оно што бих волео и што сам сигуран да би Тијана волела јесте да се нешто промени. То је оно што би желео, чини ми се, и сваки родитељ страдале деце и у Орашју, Дубони и „Рибникару“. Мени не требају маузолеји, меморијални центри, мени треба да урадим нешто да Тијана није без смисла изгубила живот. Да је њена трагедија допринела некој промени на боље. Да кажемо: „Да, изгубили смо један живот, али смо спасили сто“. Треба да нађемо системска решења како ћемо предупредити неке трагедије.
Као пример наводи да је Институт за ментално здравље отворио Центар за младе у Београду, у Ресавској 22. То је место где ће они узраста од 10 до 30 година, потпуно бесплатно, моћи да затраже саветодавну психолошку подршку. На Инстаграм страници и на ТикТок страници цезам.бгд може се одабрати термин који вам одговара код психолога и на тај начин добити бесплатну подршку. Након тога разговарате са психолозима шта вам је даље потребно…
Најтеже питање - „зашто“ – Јурић поставља себи сваког дана.
- И нећу се смирити док не добијем тај одговор. А да бих га добио, скупљам снагу да одем до човека који је убио моје дете и да га питам – зашто? Неколико месеци након злочина сазнао сам да је тог младића – Драгана Ђурића – док је био Тијаниних година, отац жестоко злостављао. То сазнање ме је дубоко шокирало, јер сам сазнао и да то насиље, које се њему дешавало, нико није пријавио. Касније је као одрастао човек пренео модел таквог понашања на жртву која је била исто тако беспомоћна, као што је био беспомоћан и он. Зато и јесте циљ да у раду с таквом децом прекинемо ланац насиља, да се не би дешавале трагичне ствари као што је смрт једне петнаестогодишње девојчице која се звала Тијана.
- Желим да останем изван институција јер мислим да је утицај много јачи него да сам део институције – каже Игор Јурић. – Заправо, ја њих морам да натерам да сарађују са мном, а не да ја сарађујем с њима. То је начин на који ми данас функционишемо. Ми смо покренули Боравак за децу с проблемима у понашању. Желимо да на један нови, иновативан начин радимо с том децом. Кренули смо у ту причу пре неке две и по године. Јако сам поносан што смо успели да уђемо у објекат у Ресавској. Он чека децу који имају проблем у понашању, где ће изузетни стручњаци помагати да се деца врате на прави пут.
Ивана Радоичић
