Упућујући поздравне речи на овом књижевном сусрету, проф. др Драган Станић, председник Матице српске, подсетио је да је Макин рођењем Рус, с извесним уделом француског порекла, али да је осетио снажан изазов другачијег и другог у културолошком, па и књижевно-поетичком смислу.
- Постајући становник Француске и француски књижевник, Андреј Макин није желео да престане да буде Рус, и да не искаже наклоност према земљи из које је потекао – напоменуо је Станић, истичући његову двоструку националну припадност, и изражавајући му најдубље поштовање за његову толеранцију и похвалу његовој умној равнотежи. – Поштовани г. Макин, добродошли у Матицу српску, у Нови Сад, Војводину, Србију. Српска култура веома добро разуме ваше дело и општа начела на којима ваш поглед на свет почива.
Одговарајући на ове речи гостопримства, Макин је рекао да се овде заиста не осећа као да је потпуно у иностранству.
- Као што и сами добро знате, постоји велика културолошка сличност између Русије и Србије, али такође и између Србије и Француске, тако да осећам једну дуплу блискост – рекао је Макин.
Разговор о роману „Стари календар једне љубави“ са Макином је, на француском језику, водио Велимир Младеновић, представљајући најпре овог писца, изузетно популарног и код читалаца, и код критике која га назива руским Прустом или француским Чеховом, овенчаног многим наградама, између осталог и Гонкуровом, који је „највише Рус од свих француских писаца”, затим бесмртник, у смислу да је члан Француске академије, који је написао 20 романа под својим именом, четири под псеудонимом Габриел Осмонд, и један позоришни комад“.
Упитан како сам себе одређује као писца, Макин је рекао да пре свега мисли да писац мора остати скроман, зато што ће га процењивати жири који је крајње непоткупљив, а то је време, или будућност. Писцу који се повинује трендовима, и ономе се тренутно дешава и што је актуелно, време може да се освети, и то веома сурово, сматра Макин, и помиње да има аутора који су у једном тренутку заиста популарни, а касније буду заборављени.
- Наслов књиге је, у ствари, веома буквалан, он обележава тренутак када је Русија 1918. прешла са старог Јулијанског на нови Грегоријански календар. Као што знате, Русија је мерила време по старом Јулијанском календару, и Лењин је желео да Русију уведе у цивилизовани свет, зато што су Руси по њему тада били варвари, и да је придружи том европском, који је сада светски календар. Међутим, у главама Руса остали су ипак неки трагови тог времена, и у Русији се такође врло често славе две Нове године, што и није тако лоше – објаснио је Макин, говорећи о наслову романа „Стари календар једне љубави“.
Идеја тог романа је, по Макиновим речима, чупање из историје, својеврсна провера да ли можемо да се одвојимо и ишчупамо из историје. Како је приметио Велимир Младеновић, ово није историјски роман, иако је постављен врло јасно у времену, почиње 1913, а завршава се одласком Стаљина, и дестаљинизацијом Русије, а такође није у потпуности ни љубавни роман. Јер, љубавна прича постоји у њему, али, по Младеновићевим речима, пре свега, ми читамо трагове које је та љубавна прича оставила на главног јунака Валдаса.
Н. Пејчић
