Не спадају ти Јовановићи у ред оних који су по старом обичају понели какво шпицнаме, што носиоце истог презимена међусобно разликује, већ њихова особености јесу везе са другим знаменитим новосадским фамилијама - Брановачки, Симић, Моч и Борота.
По речима лекара-интернисте др Душана Јовановића, који за себе каже да је седма генерација тих Јовановића у Новом Саду – и живи у кући на углу Пашићеве и Грчкошколске улице, која је у поседу породице од краја 19. века – они су пореклом из Лике. У ове крајеве дошли су преко Голубинаца, где се обрео један од двојице синова коме је запало да према правилима које је увела Марија Терезија, буде граничар. Родоначелником се дакле сматра Григорије, граничарски кројач, а Гаврил односно Гавра (1801–1862) из Голубинаца, адвокат по струци, први се из породице звао Новосађанином. Његов пак рођени брат био је епископ горњокарловачки Евгеније Јовановић.
Гаврил је био бележник у новосадском Магистрату, а потом протоколиста у Среском и Обласном суду. Са Милицом (1832–1880), кћерком Стевана Брановачког, потоњег градоначелника и председника Матице српске, имао је тројицу синова – Душана, Владислава, који је рано преминуо, и Милутина. Душан (1853–1898) је такође био правник. Међутим, кратко се бавио адвокатуром већ се посветио породичној економији. У браку са Маријом, рођеном Мијатовић, добио је четворо деце: Гавру, Екатарину, Теодора и Милицу, пијанисткињу, касније удату за Александра Моча.
Први од Јовановића у свет медицине крочио је наречени Милутин, школујући се за лекара у Прагу и Бечу. Био је потом угледан градски лекар у Земуну. Умро је у Новом Саду 1893, а опело су му у Саборној цркви служили стриц епископа Иринеја (Ћирића) Милан Ћирић, Лукијан Богдановић, потоњи патријарх, и епископ Митрофан Шевић. Имао је три кћерке.
Унук првог Јовановића из ове породице у Новом Саду, Теодор -Тоша (1891–1931), завршио је економију, а радио је у Српској трговачкој банци. Био је ожењен Милком, рођ. Ћирић, чија је мајка Мара, кћерка познатог новосадског сликара Павла Симића. Добили су двојицу синова – Милана и Душана, и кћерку Мару. Милан (1920–1994) је био адвокат који ће имати и сопствену адвокатску канцеларију. У браку са Драгињом Козарски, добио је Душана (1951), лекара-интернисту, и Ивана (1958), електроинжењера, чија кћерка Вишња живи у Канади и бави се – адвокатуром.
Други Тошин и Милкин син –Душан (1922–2008), лекар и универзитетски професор, радни век је провео у покрајинској болници. Сматра се оснивачем дечје хирургије у Војводини, а држава Израел наградила га је Медаљом праведника за спасавање Јевреја током Другог светског рата – дело о ком се у породици још увек прича, а званично мало зна. Супруга му је била кћерка градоначелника Бранислава Бороте, Јованка, професорка историје. Њихова кћи Мара (1953) удата Стерио, педијатар у пензији, лекарску каријеру је изградила у Америци.
Кућу, која је на известан начин и заштитни знак породице, на углу Пашићеве и Грчкошколске 10, Јовановићи су наследили од, како су је сви звали, тетка Каће - Катарине Димитријевић, за коју се верује да је била Гаврилова сестра. И она повезује ову породицу са још једном знаменитом личношћу која је оставила неизбрисив траг у архитектури Новог Сада и Сремских Карловаца. У питању је архитекта Владимир Николић.
Милица Брановачки, жена првог Јовановића у Новом Саду, Гаврила – Гавре, била је врло интелигентна и духовита жена, активна у друштвеном животу, посебно у акцијама родољубивог и хуманитарног карактера. Њен ангажман, међутим, није пријао Гаврилу, који ју је оптужио за неверство, те називао ружним именима и претио јој. Касније ће се испоставити да су то били знаци његове болести. Милица је поднела тужбу против мужа после шест година брака, а суд је донео одлуку о одвојеном становању. Гаврил је упућен на лечење у санаторијум у Будиму. Преминуо је на салашу таста Стевана Брановачког код Сенте, који је о њему бринуо након отпуштања из болнице.
- На том месту је била кућа која није излазила на улицу и у њој је живела Катарина - приповеда др Душан Јовановић. - Прадеда Душан добио ју је на поклон или оставином од тетка Каће. Пошто је постао отац, морао је да је прошири јер је постала тесна, и дограђује је са пријатељем из Беча, Владимиром Николићем, те тако настаје данашња кућа на лакат. То је мешавина грађанско-пољопривредне куће будући да је имала амбар и део за животиње, зато што су негдарњи Јовановићи поседовали више од 50 хектара обрадиве земље према Руменци. Касније је део према Пашићевој припао Тоши, а део у Грчкошколској његовој сестри Милици Моч.
Ова кућа на лакат, а и сама породица Јовановић чувар је и успомене на славног сликара Павла Симића, који се ородио са Јовановићима, тако што му се унука удала за једног од њих. Део његових слика преноси се на нове генерације у породици. У породици се чува и печат чизмарског цеха из 1850. године, што је још један доказ трајања. Припадао је Арсенију Ћирићу, чизмару, једном од оснивача и првом председнику Задруге Срба занатлија Новосађана. Он је био деда по оцу жене Тоше Јовановића, Милке Ћирић, малопре поменуте унуке Павла Симића.
Зорица Милосављевић
