Ту награду јој је донела улога Јевресе у представи „Људи од воска“ Мате Матишића, у режији Ивана Вање Алача.
Навикнути, или не на награде, да ли се понекад запитате у којој мери се оне добијају захваљујући самом лику који се тумачи, његовом карактеру, а колико пресуђује глумачка вештина и виртуозност?
- Мислим да је неопходно и једно и друго. С једне стране је, наравно, дивно и лакше глумцу када има добро написану улогу, па је само питање његове вештине и дара да то спроведе, и направи неку добру глумачку креацију. И, за разлику од филма, у позоришту има ту врсту ексклузиве да, из представе у представу, и даље унапређује тај лик. Позориште је ипак живи организам. Постоје и пројекти у којима се кроз процес гради лик који није постојао у самом почетку, па и то може да испадне јако добро. На крају свега важно је да то публику или жири, кога год, и не треба да занима, него само финални резултат. Мора да постоји добар материјал, да ли од стране писца, да ли редитељског концепта, да би на крају дошли до неког доброг резултата, а онда се то, надајмо се, препознаје од стране људи који то гледају, да ли је то позоришна јавност, критичари, жирији, свеједно.
Какав је лик Јевресе?
- То је бриљантно написан комад, без слабог места, и апсолутно сви ликови су јако добро обрађени од стране Матишића, који је један од најбољих регионалних писаца. И тај лик Јевресе је заиста нешто што би свака глумица пожелела да добије. Оно што је мени била водиља, јесте помисао да је једино љубав мајке према детету безусловна. Ми то имамо у том лику. Ту се мајка за сина, који је криминалац, убица, дилер, осуђен на 28 година затвора, бори свим расположивим средствима до последњег тренутка. То је написано на духовит начин, а суштински је то трагичан лик. То је и лепота ове улоге и моје велико задовољство што сам је, ето, ја добила. Моје је било да то само одиграм тако како је написано, уз помоћ редитеља и писца. Не дешава се у позоришту тако често да се добије тако добар материјал у старту.
Да ли се временом мењао ваш начин рада, приступ, или је без обзира на велико искуство, увек тај процес остајао исти, од самог почетка, упознавања са комадом, до коначних одлука о томе како тумачити неку улогу?
- Самим тим што 36 година у сомборском позоришту радим професионално, не рачунам онај период мало пре тога, некако је природно да се глумац мења, јер просто сазрева, ради на себи. Морао би да ради на себи да би напредовао, али ту су и различити редитељи с којима сарађујем, што значи и различити приступи. Глумац мора да буде довољно флексибилан и отворен да би прихватио различите начине рада, да би се томе прилагодио и извукао из тога најбоље. Негде у суштини је то и даље исто, што значи да сваки нови пројекат крећемо да радимо поново из почетка, а ја томе приступам као да први пут у животу радим неку представу. То значи да је цео процес увек пун недоумица, тражења неких најбољих решења, сумњи, али док год постоји сумња, то је добро, јер нас то тера да радимо даље на улози.
Која од улога би била прави изазов у овом тренутку Ваше каријере?
- Када си млад глумац, онда машташ о улогама, па ти се то углавном не деси, јер глумци су они које редитељи бирају, а не они који сами бирају. Сада више о томе не размишљам, него просто желим да то буде добра улога. Није важно да ли је то Шекспир, Чехов, или неки савремени текст. Онда се тако нешто чак деси и на неким неочекиваним местима. Не треба калкулисати. Од тога нема ништа и немам нешто посебно што бих у овом моменту циљано желела, или маштам о томе, него просто добра улога, без обзира с чије стране је стигла, који је текст у питању.
Чини се да својим репертоарским избором наслова Народно позориште у Сомбору, за разлику од неких театара, још увек глумцима оставља довољно простора да се искажу у улогама које им нуди?
- Прво, Народно позориште у Сомбору је једино у граду и мора да води рачуна о томе да покрије различите укусе. Има мали број глумаца. Наравно, ми се трудимо да ангажујемо, као госте, глумце из других позоришта, и младе глумце. Али, позориште мора да негује и свој ансамбл. Задатак сваке позоришне куће би требало да буде тај да негује свој ансамбл и да га гради. А, то се једино може урадити кроз представе, односно улоге које се дају намерно, и циљано. Ми имамо заиста шаренолик и различит репертоар, што мислим да је добро управо из овог разлога, а то је нека пажљива репертоарска политика, у којој мора да буде заступљен и савремени текст, и ауторско позориште и класични комади, који, наравно, могу да се читају на неки савремени начин. Самим тим и глумци из пројекта у пројекат играју заиста различите ствари. Када се стварно погледа да су ту редитељи од Горчина Стојановића, до Андраша Урбана, Ивана Вање Алача и Игора Вука Торбице, то потврђује да то јесте разнолик репертоар и да ту за свачији укус има нечега, када говоримо о публици. То је одлично и за ансамбл, да се не опушта и да се не плаши, јер глумци мало зазиру од нечега што је непознато, да ли ће моћи и знати нешто да ураде.
Наташа Пејчић
