Рале Нишавић: Племенитост и ведрина, а не лажи и паралажи

Суштимска тежња која се да наслутити из интервјуа са писцем, песником Ралетом Нишавићем, по мени јесте, да истински писац стваралац увек тежи истинској-космичкој правди и правичности уз истину и суштину животног у човеку и изван човека...Што би се могло и бољим књижевним или језиком уметности изразити: Тај набој и то незнано, те невидљиво, а дубоко осећајно у ствараоцу тражи својствену метафоричку изражејност коју писац самосвојно и специфично уобличава и изграђује неком свесном, подсвесном или чак и несвесним мотивом, поступком и ко зна чиме, неком тематском целином или делом самознаним проматрањем појава...С друге стране,скоро сваки писаци на свој начин доноси читав свет, сликане стварности, често из света имагинарно-ирационалних односа, а који се преображавају уводе или уносе међу реалан свет и стварност, неког времена, те се јављају судари и сл. из којих избијају збиљне слике као истинска стварност коју читалац прихвата у својој мери или одбија, а стваралац исказује својим осећањем и талентом...То би могао бити један од разлога када читалац одабере и прихвати писца као свога...Да су писци и књиге ововремени депласирани терет или те маргина друштва, то се да врло лако и једноставно уочити по њиховом присуству у јавности, културолошком и уметничком миљеу друштвене заједнице, као и финансијиских средстава, која су увек симболична и никада подстицајна, а тако је слично одувек бивало, да су писци па и савремена дела више мање скрајнута...Ту је можда и суштзински сукоб што рекох на почетку писца и ИСТИНЕ, како је исказати, сарећи, дати уметничку слику, стил и шта већ, а да поред занимљивости остане истина...Мислим да је Иво Андрић понајбоље то изразио у "Знакови поред пута," где каже мисао:"У књигама је одувек било, па има и данас, доста неистина, полуистина и, понајвише, празнина; то јест, таквих места која нису ни истине ни полуистине него шупљине и сујетно причање које не казује ништа, али збуњује читаоца и као коров потискује оно што нешто значи и вреди у том тексту. Јер кад немамо шта да кажемо а ипак говоримо или пишемо, чинимо то увек, посредно или непосредно, на рачун истине. свака истина да би се појавила и објавила људима, тражи много времена и простора, снаге и стрпљења, споро сазрева и тешко се распознаје, а на своме путу има често сметња и препрека; не треба да јој још и ми одмажемо.Можда је и овај мој запис боље скратити и одмах овде прекинути". Сада се може још на основу претходне мисли са лакшим или нешто сигурнијим уверењем рећи да највероватније и писца Ралета Нишавића опседа трагање за истином али не огољеном, но обогаћеном, за чиме и већина писаца трага...Верујем у Ралетову, пишчеву истину и надам се да је у дугогодишњем плодном стваралачком раду успео и успева да пронађе тајновити и оргиналан пут у своме стваралаштву, те тиме да се створи истинска слика пред очима читаоца, ма је сам писац саткао од њему знаних илузија...Као што рече Андрић, можда је и овај мој кратки коментар постао дугачак, те га морам одмах напустити...

Uz duzno postovanje i neosporni uspeh i talenat u pisanju i dosadsnjem radu.. ali covek nikad nije bio Urednik Nevena. Trebali bi malo bolje da se raspitate i proverite ko je sve bio urednik... I ko je najduze uredjivao spomenuti casopis za decu.