Ne iznenadjuju me tvitovi nominacije Trampa za Nobela za mir, jer kada je Obama dobio tu devstiranu do nistavnosti, nagradu, koji je toliko doprineo miru u svetu, da nije bilo kontinenta na kome Ameri nisu ratovali. Zasto ne bi Tramp dobio istu jer nije poceo ni jedan rat, kao svi njegovi prethodnici?
Medjutim to je i najveca prepreka da Tramp dobije tu nagradu, zato sto nije, ne samo poceo, vec pokusao i da prekine neke ratove, uz povlacenje njihove vojske iz stranih drzava, u kojima su uvodili VOJNU DEMOKRATIJU.
Sto se tice nas i Siptara, mogu da razumem za Siptare jer su pod strogom kontrolom Amera, pa bar da i njih nominuju ako ne za srebrnu a ono za gvozdenu medalju, jer im je gvozdje nekako sraslo uz telo. Dokazano, da su se sluzili najvise nozevima i skalpelima kada su ispitivali ko kakav organ ima od zarobljenih Srba, prosledjujuci ih, po zavrsenom ispitivanju, svojim mentorima.
Nisam razumeo po cemu smo to mi zasluzili? Ipak, dosao sam do veoma jasnog razloga, kada sam obuhvatio poslednje dogadjaje, koji su doprineli oslobadjanju Siptara svake odgovornosti, prihvatajuci da budemo dobrovoljna zrtva u svim zapadnjackim peripetijama kojima - cini mi se - nismo dorasli, a ni naucili od njihovih dosasanjih "dobronamernih" saveta, koji nam - mora se priznati - pomazu u posrnucu prema tradicionalnim dokazanim prijateljima, a okretanju prema nama njihovih neprijatelja.
Ovo me je podsetilo na davnasnja vremena, kada sam pohadjao cetvorokilometarsku osnovnu skolu (kilometre ubrajam zbog pesacenja u jednom pravcu do skole) kada smo tek poceli da proucavamo istoriju.
Naime, u to vreme je umro revolucionar Mosa Pijade. Taj dan ce mi ostati za uvek u secanju, jer smo ga obelezili na neobican nacin.
Mom trecem razredu uciteljica je bila Ljilja, lepuskasta plavusa, omanjeg rasta i ne tako, sto bi rekli skromno popunjena, vec normalnog gabarita, dok je cetvrtom razredu uciteljica bila Ljubica koju smo zvali Ljupka, crnka vizljasta i visoka. Obe su bile neudate.
Tog dana, na casu istorije su nas izvele na obliznju livadu, da bi nam prakticno docarale dogadjaje u Beogradu, za vreme martovskih demonstracija, pred pocetak Drugog svetskog rata.
Na jednoj strani smo bili mi, iz treceg, a na drugoj strani djaci iz cetvrtog razreda. Posli smo jedni prema drugima uz skandiranje: "Bolje rat nego pakt"!
Kada smo se priblizili jedni drugima, poceli smo da se rvemo i valjamo po travi, simulirajuci nekakvu borbu. Ne bi to bilo cudno da se i uciteljice, u zaru nase "borbe" nisu dohvatile u kostac, da bi nam pokazale da i vodje revolucija moraju ravnopravno sa narodom , koga smo predstavljali, da se bore za svoja prava.
Moram priznati da je to bila njihova naivna simulacija, jer u zivotu to nije ni priblizno sustini, izmanipulisanog naroda.
Ali me je zacudilo to sto smo i jedni i drugi uzvikivali parole, a poceli medjusobnu "borbu"?!
Tek sada shvatam koji nam je savet bio, u toj medjusobnoj "borbi": Da niko ne moze, bilo u porodici, bilo u vecem drustvu, da napravi takvu zbrku, do ne podnosljivosti, kao sto to moze svoj.
Elem, zavrsio se i taj cas, uz smeh zatecenih mestana i kurira skole. Kurir je bio covek koji je cistio ucionice; zimi pripremao drva za ogrev; cistio i lozio peci u ucionicama.
Tek sto smo usli u ucionice, uciteljica je, posle kraceg vremena usla veoma ozbiljnog lica, stala ispred table i saopstila nam: "Deco, sada su nam javili da je umro nas veliki revolucionar Mosa Pijade" Malo je pocutala, a zatim, nekako molecivo: "Deco, ko hoce, neka slobodno place. Eto, dobice peticu iz istorije".
Naravno da nikom nije padalo na pamet, da na zor place. Nismo plakali - pogotovo muskarcici - ni kada smo dobijali packe po rukama, savitljivim prutom, koga smo morali sami da pripremimo, a koji se toliko savijao da su se, ne samo ispruzenim dlanovima poznavali njegovi otisci, vec i na suprotnim stramana ruku - nekmoli cemo plakati za covekom za koga, u to vreme, nismo ni culu, a kamoli znali.
Zasto ovo sve ispricah?
Iz jednostavnog razloga sto niko ne moze da bilo koga natera da nesto uradi, sto mu nije po volji. Ali su se toliko vremena promenila da vise ne vaze nikakva pravila niti uzusi kojih se treba pridrzavati, jer vise niko nikog ne slusa, vec radi po svom cefu, kako misli da je tako bolje, pa makar to bilo na sopstvenu stetu.
Promenila se vremena, promenili se narodi. Stigla su nas pogana vremena. Kakav narod takva i vremena.
Slavoljub Popovic
11.09.2020 • 19:05
Moje poimanje reči MIR je totalno drugačije od dotičnog gospodina. Ali, ko sam ja da dovodim u pitanje Nobelovu nagradu...i car Konstantin je bacao hrišćane lavovima pa posle postao svetac, možda će i Vučić. Svet mi je nekad izgledao mnogo lepše
Medjutim to je i najveca prepreka da Tramp dobije tu nagradu, zato sto nije, ne samo poceo, vec pokusao i da prekine neke ratove, uz povlacenje njihove vojske iz stranih drzava, u kojima su uvodili VOJNU DEMOKRATIJU.
Sto se tice nas i Siptara, mogu da razumem za Siptare jer su pod strogom kontrolom Amera, pa bar da i njih nominuju ako ne za srebrnu a ono za gvozdenu medalju, jer im je gvozdje nekako sraslo uz telo. Dokazano, da su se sluzili najvise nozevima i skalpelima kada su ispitivali ko kakav organ ima od zarobljenih Srba, prosledjujuci ih, po zavrsenom ispitivanju, svojim mentorima.
Nisam razumeo po cemu smo to mi zasluzili? Ipak, dosao sam do veoma jasnog razloga, kada sam obuhvatio poslednje dogadjaje, koji su doprineli oslobadjanju Siptara svake odgovornosti, prihvatajuci da budemo dobrovoljna zrtva u svim zapadnjackim peripetijama kojima - cini mi se - nismo dorasli, a ni naucili od njihovih dosasanjih "dobronamernih" saveta, koji nam - mora se priznati - pomazu u posrnucu prema tradicionalnim dokazanim prijateljima, a okretanju prema nama njihovih neprijatelja.
Ovo me je podsetilo na davnasnja vremena, kada sam pohadjao cetvorokilometarsku osnovnu skolu (kilometre ubrajam zbog pesacenja u jednom pravcu do skole) kada smo tek poceli da proucavamo istoriju.
Naime, u to vreme je umro revolucionar Mosa Pijade. Taj dan ce mi ostati za uvek u secanju, jer smo ga obelezili na neobican nacin.
Mom trecem razredu uciteljica je bila Ljilja, lepuskasta plavusa, omanjeg rasta i ne tako, sto bi rekli skromno popunjena, vec normalnog gabarita, dok je cetvrtom razredu uciteljica bila Ljubica koju smo zvali Ljupka, crnka vizljasta i visoka. Obe su bile neudate.
Tog dana, na casu istorije su nas izvele na obliznju livadu, da bi nam prakticno docarale dogadjaje u Beogradu, za vreme martovskih demonstracija, pred pocetak Drugog svetskog rata.
Na jednoj strani smo bili mi, iz treceg, a na drugoj strani djaci iz cetvrtog razreda. Posli smo jedni prema drugima uz skandiranje: "Bolje rat nego pakt"!
Kada smo se priblizili jedni drugima, poceli smo da se rvemo i valjamo po travi, simulirajuci nekakvu borbu. Ne bi to bilo cudno da se i uciteljice, u zaru nase "borbe" nisu dohvatile u kostac, da bi nam pokazale da i vodje revolucija moraju ravnopravno sa narodom , koga smo predstavljali, da se bore za svoja prava.
Moram priznati da je to bila njihova naivna simulacija, jer u zivotu to nije ni priblizno sustini, izmanipulisanog naroda.
Ali me je zacudilo to sto smo i jedni i drugi uzvikivali parole, a poceli medjusobnu "borbu"?!
Tek sada shvatam koji nam je savet bio, u toj medjusobnoj "borbi": Da niko ne moze, bilo u porodici, bilo u vecem drustvu, da napravi takvu zbrku, do ne podnosljivosti, kao sto to moze svoj.
Elem, zavrsio se i taj cas, uz smeh zatecenih mestana i kurira skole. Kurir je bio covek koji je cistio ucionice; zimi pripremao drva za ogrev; cistio i lozio peci u ucionicama.
Tek sto smo usli u ucionice, uciteljica je, posle kraceg vremena usla veoma ozbiljnog lica, stala ispred table i saopstila nam: "Deco, sada su nam javili da je umro nas veliki revolucionar Mosa Pijade" Malo je pocutala, a zatim, nekako molecivo: "Deco, ko hoce, neka slobodno place. Eto, dobice peticu iz istorije".
Naravno da nikom nije padalo na pamet, da na zor place. Nismo plakali - pogotovo muskarcici - ni kada smo dobijali packe po rukama, savitljivim prutom, koga smo morali sami da pripremimo, a koji se toliko savijao da su se, ne samo ispruzenim dlanovima poznavali njegovi otisci, vec i na suprotnim stramana ruku - nekmoli cemo plakati za covekom za koga, u to vreme, nismo ni culu, a kamoli znali.
Zasto ovo sve ispricah?
Iz jednostavnog razloga sto niko ne moze da bilo koga natera da nesto uradi, sto mu nije po volji. Ali su se toliko vremena promenila da vise ne vaze nikakva pravila niti uzusi kojih se treba pridrzavati, jer vise niko nikog ne slusa, vec radi po svom cefu, kako misli da je tako bolje, pa makar to bilo na sopstvenu stetu.
Promenila se vremena, promenili se narodi. Stigla su nas pogana vremena. Kakav narod takva i vremena.