Дачић: Без Бриселског споразума, Косово би била држава

Uvek, kad god mi se ukaze prilika, kao sto je to ovoga puta, a na osnovu obecavajucih, prica pojedinih nasih politicara, setim se mog pokojnog dede Velimira, ratnika od 1912. godine, Prvog i Drugog svetskog rata, dobitnika Karadjordjeve zvezde sa macevima i mnogo drugih odlikovanja, i njegovih pripovedanja, nama, njegovim potomcima i seoskoj deci, o zivotnim i ratnickim, putevima. Sa posebnom paznjom smo, ne samo njega, vec i sve njegove ispisnike, slusali, ne trepnuvsi, cesto razrogacenih ociju

Otvorenih usta, kao da smo zeleli sa svakim udisajem vazduha da udahnemo sto vise njihovih ratnih i poratnih prica. Na kraju svake price su nas upozoravali na dosledno postovanje svacijeg misljenja i ophodjenja, ma koliko se ona nisu podudarala sa nasim razumevanjem i shvatanjem istih. Ipak, su na kraju svake price, narocito je to znao moj deda Velimir, da nam posebno napomene: ""Deco, vidite ove nase u vlasti, svi su naociti, lepo izgledaju i pametno, ali, sve dok ne otvore usta da nesto kazu.

Cim progovore, vidis koliko vrede." Eto, te reci me proganjaju kroz ceo, bogovetni zivot, posmatrajuci ljude i njihove price. Jedni se hvale, drugi kude one koji im nisu po volji, treci, kako su tada stari govorili, komendijom i nekom razbibrigom pokusavaju da skrenu paznju od zivotnih prepreka. A gotovo svima, je cilj da obrlate sagovornike, ili one koji ih slusaju, da bi se, kako su opet govorili ti, nasi, promucurni seoski starci, uliticili, sto treba da znaci politicki ulizivali.

Tako sam razumeo i ovo, gospodskog druga Dacica, u neku ruku, a tako mi lici, opravdanje za sve ono sto nisu znali, umeli ili smeli da psotignu za nas narod na Kosovu i metohiji. Razumem da je bilo pritisaka, ali su, valjda, bili na mestima koja su zauzimali, da bi kao skolovani i dugogodisnji politicari, svojim znanjem odbranili interese naseg naroda. medjutim, po njegovim, kao i ostalih politicara nase politicke scene, pravdaju svoju, mogu komotno reci, nesposobnost, time sto su pristali

na sve zahteve siptarskih terorista, predajuci im sve drzavotvorne, do tada, ingerencije Srbije, uz - kako slavodobitno izjavljuju - samo jedan uslov: Zajednicu srpskih opstina. Ako je to sav njihov uspeh, onda je bolje da time vise ne izlaze u javnost, jer ispada da se time hvale, a da narod to razume kao najveci njihov neuspeh, koji nisu u stanju ni za to da se izbore, jer im je smetnja suprotna strana, sto jasno govori da nisu dorasli zadatku, a kamo li ce nasim vecitim neprijateljima..

Sposobnost svakog coveka se ne ogleda u njgovoj slatkorecivosti, nego u njegovim delima: sta je postigao i koliko doprineo ne samo sebi, vec i narodu. Posebno to treba da je uslov, predstavniku svoga naroda iliti politicaru, za svakog ko ima sklonosti ka baveljenju, tim ni malo zavidnim poslom, jer je na njegovim plecima drzava te narodi koji zive u njoj; da je dostojno zastupa, odbrani kad je to potrebno, a ne da se miri sa minimlnim uspehom koji vise steti nego koristi drzavi koju zastupa.