На скупу ће бити размотрене политичке, војне, дипломатске, привредне и друштвене последице које су наступиле на Балкану, у Европи и свету окончањем Великог рата, највећег ратног сукоба у дотадашњој историји човечанства.
Такође, скуп ће бити прилика да се научно и чињенично оцени политички, економски и културолошки значај настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, шта је Југославија представљала за српски народ, као и какву је улогу новоформирана држава са свим њеним специфичностима имала на политичке прилике на Балкану и у Версајској Европи у периоду који је наступио после завршетка рата, на основу нових чињеница и докумената.
У раду скупа ће учестовати шездесет угледних научника из Србије, Аустрије Бугарске, Италије, Мађарске, Немачке, Русије, Републике Српске, Црне Горе и Француске.
Скуп је отворио академик Владимир Костић председник САНУ, који је указао да данашњи догађај у САНУ спада у оне скупове који ће, какав год да буде, обележити годину у којој се одиграва.
"Тема овог скупа није попут тема којих се у тренуцима луцидности присетимо и чију целину потом стварамо. Ова тема може и без свих нас у овој сали, нико, међутим, у овој сали не може без ове теме. Нема у Србији ни једне породице која се за тренутак, с пијететом, у тишини не присећа изгубљених сродника у вихору рата који ће бити назван Великим, као да су нам остали били мали и као да и сам није био својеврсна припрема за још страшнију кланицу, која ће некима у овом балканском усуду допасти као понављање ужаса, а некима као фатум да исти ужас сада прођу њихова деца", казао је Костић.
Председник САНУ је напоменуо да се у овим постчињеничним временима, у којима истине постају марионете у ефемерним водвиљима који се играју парадоксима, улога српског народа и државе у Великом рату креће између две лажи.
"Од виновника, директног изазивача на почетку рата до, када је рат приведен крају и пошто смо посклањали сопствене лешеве, стране која изгледа једва да је у рату и учествовала, која га је можда само наслућивала прислушкујући далеке канонаде, судећи барем по местима у ложама на прославама његових годишњица, попут неких народа далеко, испод Магреба. Извињавајући се вама, скрупулозним и критичним историчарима на приватизацији овог тренутка, али буквално згађен подвалама оних који би историју да праве изнова и по својој мери, а вероватно и под утицајем одмаклих година, све мање ме интересује шта други мисле о нама и нашој улози у тим догађајима, али ме све више брине да не дозволимо да негде, неопрезно у те подвале и сами не почнемо да верујемо", казао је Костић.
Он је истакао да "тамо где су наши невољни ратници и мученици стизали само зато да раскошно и нештедимице посеју своје гробове верујући да браћи носе слободу, а куда их, у сељачкој муци и ограничености, у мирним временима пут готово сигурно не би навео, данас их називају окупаторима и освајачима"
"Да ли је и Топлички устанак, иначе једна тужна и у Европи јединствена епизода овог рата, само фрустрација оних који су голоруки остали иза српске војске, па нису били у стању да задовоље своје колонијалне апетите, или се ради о неупоредивом жртвовању и непоновљеном усклику слободи оних који су се усправили свесни да су без изгледа на успех и спремни да плате страшну цену пркоса", пита се Костић.
За њега нема дилеме да је Србија у Великом рату платила трагичну, а можда и фаталну цену.
"Од 4,5 милиона целокупног стновништва Србије, 370.000 погинулих војника, 630.000 погинулих цивила, 114.000 тешких инвалида, око 500.000 сирочади, из Србије је интернирано око 400.000 људи. Србија је била на првом месту у оба ратна табора по броју изгубљених мобилисаних војника. Пустошење поседа значило је деценијску глад становништва. Уништено је 57 одсто индустријских постројења, разорено је 544 предузећа. Србија је у рату изгубила најмање 2/5 свог укупног националног богатства. На крају рата Србију описују као 'костур', 'разорени војнички логор'. 'опустошену' земљу. Мир преживелима није доносио спокојство већ нове недаће", закључио је Костић.
