Мишо Николић Фрушку гору познаје као свој дом, препешачио већину планина по Србији

Буковчанин Мишо Николић, председник Планинарског друштва “Вилина водица” уз родитеље је каже проходао планинарећи, а до сада је освојио врх на Кавказу, пењући се до 5.642 метра, а није му стран ни Каракорум где је дошао до 6.000 метара.
1
Фото: Приватна архива

Фрушку гору познаје као свој дом, а препешачио је већину планина по Србији и Балкану. Био је на највишем врху Олимпа - Митикасу, затим у Бугарској на највишем врху Балканског полусастрва Мусала, а планинарио је и по Алпима. Каже за “Дневник” да су га планинарењем “заразили” родитељи, и да жели ту страст и љубав ка овој врсти уживања у природи да пренесе и на друге људе. 

- Родитељу су ме први пут одвели на планинарење, када сам проходао. Имао сам око годину и по дана. Били смо у Словенији, на Вршићу (1611 метара). Некако је било природно да наставим њиховим стопама - појашњава Миша. 

Породични дом у Буковцу им се, не случајно, налази на једном омањем брду. Миша је одувек, како кажу они који га познају и који су одрастали с њим, у скијама био још у забавишту, па и у планинарској обући, гардероби… Отац му је освојио Мон Блан, па је имао од кога да учи како да савлада високе планине.

- Попео сам се на Кавказ 2005. године, односно на западни Елбрус 5.642 и то је уједно мој рекорд. Годину дана касније придружио сам се тиму који се пењао на Каракорум, односно на два врха Г - 1  и Г - 2 , а оба врха су виша од 8.000 метара. Међутим, дошао сам до 6.000 и ту сам стао. Нисам био довољно спреман. Када се попнете на врх било које планине, призор је нестваран и не може да га замени ниједна фотографија, нити било који снимак. То просто мора да се доживи – истиче Мишо Николић.

Фото: Приватна архива

Објашњава да планинари на већим висинама имају проблема са спавањем, па понеки користе и бенседине како би одспавали, што код њега вели није случај. Напротив, он на планини најбоље спава. Веома је битно каже узимати довољно течности. Па рецимо уколико је на 4.000 метара, мора пити четири литре течности, која се доста губи како кроз зној, тако и кроз дисање. 

– Услови на високим планинама нису уобичајени. Морате бити психички и физички спремни. На Хималајима се рецимо топи снег који се конзумира. Па је за литру воде потребно три килограма снега. Губе се килограми. Мени се догодило да сам на Каракоруму изгубио десет килограма – препричава Мишо. 

Фото: Приватна архива

Планинари у Србији у већини случајева; како појашњава; користе како Фрушку гору, тако и друге планине по Србији како би се што боље припремили за освајање врхова. Прво се креће са нешто нижим, а касније са све вишим планинама. 

Управо заљубљеници природе попут Мише су 2003. године основали Планинарско друштво “Вилина водица” у Буковцу. Друштво је најпре деловало као подружница ПСД “Железничар” из Новог Сада, да би се годину дана касније, осамосталило. Фрушка гора, каже наш саговорник, крије много лепота попут: пећина, водопада, слапова. Управо из тог разлога је и основано Планинарско друштво, како би се што више људи упознало са свим лепотама Фрушке горе, али и осталих тајни планина у Србији.

- Позивам што више људи да нам се придруже у откривању природних лепота и то пешачењем. Друштво за сада има 49 чланова. Најмлађа је беба од годину дана и он одлази са родитељима планинарима у шетње. Најстарији члан има 75 година – каже наш саговорник.

Фото: Приватна архива

У септембру Друштво очекује Буковачки маратон, а на Ђурђевдан органзују уранак. Ове године ће организовати и меморијал Бранислав Јерг. 

- За Ђурђевдански уранак се скупљамо увече. Сачекамо последњи аутобус и крећемо ка Стражилову, потом Бранковом гробу, па ка Асталу и спуштамо се на Вилину водицу где стижемо око 4 ујутру, пред свитање. Симболично дочекујемо Ђурђевдан на месту где постоји мит да се виле скупљају, а људи верују у лековитост воде. Управо због тога је и Друштво понело тај назив – каже Мишо. 

Иако су неколико пута вели били на извору који је један од највиших на Фрушкој гори и који никада до сада није пресушио, виле нису срели. 

- Ноћу је на Фрушкој гори све исто као по дану. Потребна је добра лампа, обућа и одећа. За оног ко има добру вољу да пешачи, не постоји лоше време, већ само лоша опрема. Водичи су изузетно добро информисани, пут им је познат. Фрушка гора је једна од најмаркиранијих стаза у Србији, али је потребно знати пратити одеђену маркацију и ипак треба бити припремљен – закључује Мишо Николић.

С. Аничић Илић

EUR/RSD 117.2860
Најновије вести