Ни трага од стратишта Срба у мађарском концентрационом логору Шарвар

Српска јавност се, потпуно оправдано, узбунила када се само споменула могућност да у случају комплекса некадашњег стравичног нацистичког логора Сајмиште у Београду дође до делимичне пренамене овог простора, па су апетити потенцијалних инвеститора проглашени за бездушне и потпуно неприхватљиве, што служи на част српском народу, али ових дана на површину је изашла више него тужна судбина још једног стратишта Другог светског рата, мађарског фашистичког конц-логра Шарвар.
1
Фото: Приватна архива

Наиме, према речима Јована Вукобратовића из Удружење потомака и поштовалаца солунских добровољаца из најмањег села сомборског атара, Растине, простор негдањег логора кроз који је прошло око 10.000 војвођанских Срба током Другог светског рата, остао је без икаквог помена на овај неславни део историје нашег северног суседа, Мађарске.

-Услед епидемије коронавируса у протекле две године, као потомци српских солунаца, досељеника на простор Војводине који су били и већински сужњи овог фашистичког логора нисмо били у могућности да обиђемо логор Шарвар и да се поклонимо сенима наших предака који су оставили кости и патили у овом логору, а приликом недавне посете остали смо затечени чињеницом да су уклоњени и последњи трагови на то да је у Шарвару постојао тај стравични логор – каже Вукобратовић.

Потпредседник растинског Удружења Богдан Влатковић подсећа да је историјска девастација овог простора, и поред коректног односа држава Србије и Мађарске почела још 90-тих година, када је у процесу приватизације комплекс некадашње свиларе у којој су били заточени српски сужњи изнајмљиван и препродаван инвеститорима који се нису либили да у њему отворе чак и кланицу попут оне енглеског послодавца, што је својевремено изазвало и оштре протесте мале српске заједнице у самој Мађарској, али и удружења потомака шарварских робова из Србије, али и Словеније и Пољске, који су у били логораши у овом малом граду на западу од престоне Будимпеште. 

- Јасно је да нико не очекује потпуну конзервацију целог простора логора, али приликом последње посете установили смо да је нестао, као последњи спомен на шарварски ужас, чак и скромни приземни објекат у којем је била својеврсна спомен-соба посвећена страдању наших предака, док је на његовом спољном зиду било седам великих вишејезичних панела који су презентовали целу историју овог стратиша – резигниран је и Влатковић, потомак шарварских сужања, који је додатно разочаран и изгледом гробља логораша, са чијих камених крстова су, услед временских (не)прилика одавно избледели натписи имена страдалника. 

Горак осећај у устима потомцима солунских добровољаца који су након 1918.године насељени у Војводину у којој су оформили 36 нових насеља, а током мађарске окупације 1941-1944. интернирани прво у Барч, па потом у Шарвар, оставља и чињеница да су били више него предусретљиви према потомцима Мађара-Секеља који су преминули током кратког ратног периода у којем су из Ердеља били насељени у празне српске бачке куће и којима су пре пет година помогли да поставе обележје на растинском горбљу које се и данас негује и одржава.

- Заиста не улазимо у законодавство наших суседа поводом третмана ових простора у економском смислу, али сматрамо да је срамотно да је избрисан сваки, па и најмањи траг на чињеницу да је у Шарвару постојао фашистички логор у којем су бројна деца, жене и мушкарци оставили своје кости – потпуно оправдано су револтирани Растинци – У претходном периоду, када су на истом месту срушене хале свиларе у којима су умирали наши преци од глади и болести и када је, поред скромног спомен-објекта изграђен један модеран индустријски објекат, на његову ограду смо сваке године остављали венац цвећа, који нико није дирао нити уклањао до следеће године. Да ли ћемо га затећи и ове, нисам сигуран – вели Вукобратовић, не пропуштајући да нагласи потпуно другачији однос локалних власти у мађарском Барчу, који је током Другог светског рата служио као транзитни логор бачких солунаца, које је Хортијев режим, као „ненародне елементе“ логорисао.

Како наводе у овом Удружењу на уклањање последњих трагова о постојању шарварског логора упозорили су вођство српске самоуправе у Мађарској, али и надлежне органе покрајине Војводине и Србије, које до сада нису одговориле на њихове апеле да се заустави затирање трагова историјског памћења на једну велику неправду и злочин који је, само у првој зими заточеништва, према неким проценама коштао живота чак 1.500 деце.

Милић Миљеновић

potomak logorasa
08.09.2022 • 22:19
Sramota je da se pitanje Sarvara nigde ne pominje..da se izbegava mesidjki zbog navodnih dobrosusedskih odnosa.. nama susedi ni jedni nesto ne pokazuju postovanje da bi mi svoje pretke i patnje brisali zbog njih. Znate nije samo Jasenovac bio logor za decu i Sarvar je bio logor sa decom. To zaboraviti i brisati je sramota za sve nas Srbe.. kao sto se i presuda zataskava za Sarvar..znate neki potomci su i dalje zivi. Nakaradno je i monstruozno sto to radite..komsije..
EUR/RSD 117.3221
Најновије вести