Нинине мустре: Бреме захвалности

Једна мудра жена, неком приликом ми је рекла да многим људима захвалност представља

бреме које се најтеже подноси. Враћала сам се том исказу врло често. Нешто ме је ту стално интригирало. Кад год бих наишла на спомињање захвалности, падало ми је на памет. А често наилазим на изјаве које говоре у прилог томе да је захвалност лековита, да су захвални људи срећни људи, да је захвалност највредније осећање, да захвалност привлачи у живот још више разлога да будемо захвални... Све сам их разумела и усвојила, али овај о тешком бремену захвалности, баш ме нешто дирне дубоко сваки пут када ми искрсне у мислима. Верујем да је захвалност колико год да је природна, једна врло лична ствар. Још од малих ногу када су нас родитељи опомињали „како се каже?“ када нам неко нешто дарује, научили смо да је захвалност ствар лепог понашања.

Колико смо од тога одмакли током година, зависи од разних фактора, али увидела сам да свако од нас захвалност посматра из потпуно личног угла. Већ сам писала на тему „ма шта ми се захваљујеш“ и то је један од разлога што је захвалност схваћена као нешто што се подразумева, и само њено спомињање као да ствара неку обавезу и додатни терет. Али како дођосмо до тога да је захвалност бреме које се најтеже подноси?  Ево примера за размишљање. Неки Јанко учини нешто неком Марку. Марку је очигледно била потребна нека помоћ иначе је од Јанка не би ни затражио. Или је Јанко једноставно осетио да је Марку потребна помоћ, па му је и без да овај тражи, нешто учинио. Очигледно је Марко у том тренутку био некако рањив, да не кажем беспомоћан. Када тај период прође, ретко би који Марко волео да се сећа како му је било док је био слаб и сваки сусрет са Јанком му је помало непријатан, јер га подсећа на ту немилу ситуацију. Такав опис доживљаја, спакован својевремено и у изреку једног мудрог човека, само је делић могућег појашњења овог нашег бремена о којем мозгамо у овој колумни.

Потпуније објашњење, по мом схватању лежи у потпуно различитим угловима гледања на захвалност. У зависности од тога каква је особа тај Јанко, он или неће очекивати никакву захвалност, јер се подразумева да човек човеку помогне (то баш ако је Јанко на високом нивоу свести), или ће очекивати да му се Марко захвали на врло одређен начин: или да му се захвали новчано, или можда само да буде срећан и задовољан даље у животу. Са друге стране уколико је Марко од оних људи који би волели да се њима неко захвали материјално, он природно мисли да би се Јанку одужио једино ако би му дао неку суму новца. Тако да при сваком сусрету ни не покушава да покаже Јанку да је он срећан и задовољан човек, него је сваки пут намрштен и мрзовољан у намери да предочи Јанку да није у могућности да му се одужи материјално за некадашње добро дело. А Јанку је можда стварно само стало да Марка види срећног. Тако се Јанко и Марко полако удаљавају један од другог, због различитих очекивања. Деси се да се Марко захвали на свој начин, а да Јанку то ништа не значи. Али то није тема ове приче, то је већ Јанков проблем. Ово је само мустра коју сам сама испробала. Захвалимо се искрено, из срца, онако како то осећамо. Један искрен осмех допринеће да захвалност не буде тешко бреме, него да нам отвори пут ка новим разлозима да будемо захвални, а самим тим и радосни.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести