Нинине мустре: Церемоније

Време је разних прослава. Почела је школа, студенти крећу на предавања, почињу разни курсеви и семинари, а заљубљени крунишу своу љубав венчањима.

Баш сам била на једном бајковитом и лепом венчању. Пре њега дуго сам се бавила питањима гардеробе, фризуре, шминке, па које ципеле, па какву торбицу да укомбинујем, па огртач... Тај тренутак ми је био врло значајан и желела сам да се добро припремим не бих ли се осећала добро, а и да будем себи лепа, јер нисам желела да ми нешто поквари свечаност тог догађаја. На крају, ништа од тога није било важно. Догађај је сам по себи био толико леп да ништа не би могло да га поквари, осим мог страха да би тако нешто могло да се деси. Сва срећа, није. Све је протекло дивно.

И баш нешто размишљам, како би лепо било да ми својим несигурностима и бригама не кваримо тренутке којима хрлимо у сусрет. Како би било лепо да се само препустимо и да у сваком моменту који нас води ка том догађају само безбрижно уживамо. Тада би нам сваки тај моменат био једна мала церемонија: церемонија испробавања гардеробе, церемонија прављења фризуре... А то нас води и до оних ситнијих, свакодневних момената, које такође можемо да претворимо у церемонију: церемонију умивања, церемонију прања зуба, церемонију храњења, а на крају и церемонију дисања! Сваки удах, кажу јогини, заправо је дар који од живота добијамо, и сваки издах је враћање захвалности том животу. Када то освестим, ево сва се најежим од истине и милине.

Замислите, при сваком удаху ми добијамо највреднији дар у свом животу, добијамо живот. То јако добро знају људи који имају проблема са дисањем, знају колико је лепо када си у могућности да удахнеш пуним плућима. Ми који немамо проблем, обично на дисање ни не обраћамо пажњу, а сваки удах и издах је једна свечаност, једна церемонија у којој се слави живот, слави се само наше постојање. За ту церемонију нема припреме, нема треме ни бриге, она се одвија сама по себи, сасвим природно, тако природно као што двоје који се воле у једном тренутку природно, крунишу ту своју љубав. Церемонија се догађа као природан след доагађаја, и она је сама по себи свечана и лепа, наше је само да је будемо свесни, да јој поклонимо истинску пажњу, да на њој будемо захвални и на тај је начин искрено доживимо. Да је удахнемо пуним плућима.

Последњих неколико година трудим се да освестим своје дисање, не бих ли сваки удах доживела као свечану церемонију живота који живим. Не иде ми лако, морам да признам. Намећу се ове досадне, ситне бриге, маскиране у планирање и припремање. Често ме одвуку од свести о садашњем тренутку јер сада, управо сада траје церемонија мог живота. Сваки овај удах и издах, његова је манифестација, сваки удах је дар који ми та церемонија даје, и требало би да ме радује све док траје. Када то освестим, знам да је мој живот једно велико славље, и хвала свим драгим људима око мене што ме на то, самим својим постојањем подсећају.    

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com

 

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести