лако заобиђем саобраћајну гужву, немам секирацију због паркинга и стигнем увек на време. На дан маминог рођендана, нешто сам се била разнежила и одлучила да га обележим тако што ћу да украсим бицикл. Видела сам пре тога да су неке жене своје предње корпе (у којима увек подсвесно очекујем да видим неко цвеће) украсиле цветовима. То су они пластични цветови које никада нисам волела, али кад год бих видела тако украшену корпу, тако бих се силно обрадовала, да би ми осмех остао на лицу дуго после тога. И тог дана одлучим да украсим корпу таквим цвећем.
Резултат је био фантастичан! Како седнем на бицикл и видим то цвеће испред себе, потпуно занемарим и то што није природно и то што нема мириса и то што нема живота, јер оно ипак у себи носи симболику свега тога, а то ми је сасвим довољно да ми пробуди живост и радост. И раније бих, чим седнем на бицикл, имала порив да певушим, а са цвећем на корпи тај се порив појачао тако да се више и не суздржавам, не обазирем се на то шта ће о мени мислити случајни пролазници. А тек су случајни пролазници занимљива прича!
Неки примете цвеће па се насмеше, други презриво склоне поглед са те кинеске пластике, неки чак и отфркну у стилу „каква будала“, неки погледају и не примећују, неки примете, али се труде да се не види да су приметили. Они први су најбројнији, а ови последњи су најзабавнији, јер то је тако новосадски. Тачно ми моје пластично цвеће на корпи показује ко је у каквом стању и расположењу. Готово да би могло да послужи као прецизни дијагностички апарат. Не дотиче ме то како други реагују на мој упадљиви свадбарски украс на бициклу. Симболика коју тај детаљ има за мене најважнија је управо мени, јер због себе сам и украсила бицикл. Сада ме то вештачко цвеће подсећа на радост живота, јер оно се весело мрда у складу са кретањем бицикла. Оно сваки пут пробуди у мени захвалност мојој мами што ми је оставила бицикл, и сваки пут јој на неки начин укажем поштовање и захвалност што ми је дала живот који живим. То ме онда као по правилу подсети на одговорност, да када сам већ добила овај живот, учиним нешто да га не траћим на оно што ми троши енергију и тањи живце, него да се фокусирам на нешто лепо, паметно и корисно, као што су рецимо лепе мисли од којих све почиње.
Тако је моје цвеће постало савршени окидач за срећу. Чим га погледам, преплави ме осећај среће, као кад сам била мала, па урадим нешто због чега ме мама са одобравањем гледа и уз осмех каже:“Ћера мајкина, најмилија.“ Као да кроз то цвеће мама од некуд и даље шаље поруку одобравања и подршке, а кажу да су маме најсрећније када су им деца срећна, па то онда стварно има смисла и није само моја машта. Не кажем да би сви требало да оките бицикле цвећем, али тврдим да симболика било чега што нас радује, може озбиљно да допринесе квалитету живљења. Свако може да открије своје цвеће среће.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
