Нинине мустре: Дајем ти своју реч

Најчитанија књига свих времена – Библија почиње тврдњом да је на почетку свега била реч. Све и да није тако, сви ти људи који су је прочитали, вероватно су на неком нивоу ту тврдњу

примили к знању и створила се једна општа слика о томе да је написано и тачно. Примењено у нашем свакодневном животу, могло би се рећи да је реч основа и полазна тачка свега.

Реч је основа свих наших комуникација, послова, односа и од речи почиње сва стварност која нас окружује. Имајући то у виду, да ли придајемо достојну пажњу речима које свакодневно изговарамо? Прихватамо ли чињеницу да су вибрације речи само звучни изражаји онога што осећамо и чиме дубоко из себе вибрирамо? Квалитет тих вибрација требало би да осликава квалитет наших емоција. Када изговарамо лепе речи, речи подршке и разумевања, вибрација тих речи помаже људима око нас, људима до којих та вибрација допире (а вибрације допиру бескрајно далеко) да осете, а не само да чују квалитет речи које им упућујемо. Исто је тако и са оним другачијим речима, онима које користимо када исказујемо своје негативне емоције.

Зато се каже с једне стране да лепа реч и гвоздена врата отвара, а са друге, да прејака реч може да убије. Како је човечанство схватило да су речи моћне, тако су почеле да се користе манипулације. Одвојивши се полако, услед начина живота који нас је све више одвајао од природе, па самим тим и од људске природе, почели смо све више да манипулишемо речима. Данас смо постали врхунски мајстори вербалне манипулације.

Многи од нас, како се то каже, чим зину, слажу. Тиме уносимо конфузију у своје и туђе животе. Једно осећамо, а друго говоримо. Један квалитет вибрација одашиљемо од себе, а други квалитет кроз речи шаљемо онима око себе. Тако долази до искривљавања наших порука, као када на радио пријемнику шушти и крчи станица коју покушавамо да ухватимо, па чујемо неке искривљене речи, па од прилике склапамо реченице које претпостављамо да смо чули и разумели. Та збрка у комуникацији траје вековима. Како неминовно расте свесност на овој нашој лепој планети, тако увиђамо колико је важно да оно што изговарамо одражава стварно оно што осећамо и оно што мислимо. Рађају се деца која нам „читају мисли“, у ствари, врло добро и јасно осећају оно што ми одрасли осећамо, и све су мање збуњени нашим манипулацијама.

Једноставно прихватају да су одрасли „такви“. А ми одрасли, могли бисмо да почнемо да учимо да правилно користимо своје речи, јер последице су далекосежније него што смо могли и да претпоставимо. Предуслов да будемо искрени у својим речима јесте да будемо искрени према себи, да прихватимо какви смо изнутра, и да престанемо у бескрајним унутрашњим дијалозима са собом да се критикујемо, просуђујемо одбацујемо, него да лепо почнемо да се преиспитујемо, да сами себе пригрлимо, поштујемо и волимо. Такви какви смо, једино смо што у овом тренутку имамо.

И ако не поштујемо то што јесмо и то што имамо, како oчекујемо да ће други то поштовати? Нека нам нова мустра за испуњен живот буде сачињена од лепих речи које себи упућујемо. То је само мустра, да би се она применила, мора да се вежба. Свакодневно. Тако ћемо навежбати и другима да шaљемо лепе речи. Кад лепе речи дајемо, лепу стварност стварамо.     

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести