Нинине мустре: Добар дан

Данас ми није неки дан. Дође тако с времена на време неки тренутак од којег ми посиви дан. Свакоме дође.

Само, неки га од обавеза ни не примете, некима је скоро сваки дан такав, неки га преспавају, а неки негирају.

Ови последњи су ми најзанимљивији јер у њих често и сама спадам. Негирам. Правим се да је све у реду. Гурам даље, као да су све руже овога света управо процветале, и то баш мени. И упали ми! Прође тај дан некако и следећи буде стварно добар, баш онакав какав волим да буде: све ми иде од руке, све ми успева из прве, све се лепо слаже и иде неким лаганим током и што највише волим, све ми прија! Временом увидех да такви „никакви“ дани имају важну улогу: да ме натерају да напредујем. И то на неколико начина. Иако сам склона да негативне ствари негирам, заташкавам, или како то стручно кажу потискујем, ипак свесно искористим прилику која ми се у тим данима пружа, прилику да се мало дубље загледам у себе и запитам куда сам кренула, где се налазим, где бих волела да се налазим и зашто се та два места тренутно не подударају?

Пошто сам научила да се моја стварност у највећој мери састоји од разних врста и облика огледала која ми указују на стање моје свести, то ми лепо буде прилика да тамо где је одраз у огледалу одбојан, (као да је лишен боја, посивео) да тамо покушам нешто да променим. Наравно, не покушавам да фарбам, бришем или гребем по огледалу (по тим околностима), то сам превазишла, него се потрудим да нешто учиним са собом. За почетак, поставим себи неколико питања о себи, насмешим се, евентуално намигнем свом одразу, и врата за промене су већ одшкринута. Одатле је све већ много лакше. Ако ми је стварно стало да победим сивило дана, весело наставим ту игру самооткривања у огледалу. Да знате, свачега ту буде. И неких давних увреда, и неких драгих, а покојних људи, неких недовршених послова и неиспуњених обећања...

Када добро прочепркам по себи и откријем све што ми се врзма по глави, а није ми пријатно, лепо на сваку од тих немилих слика поставим најважније од свих питања: И шта? Каже се иначе „Па, шта“, али нешто не волим то „па“, па сам га претворила у „и“. Који год одговор да искрсне из главе, ја поставим ново „и, шта?“ и то тако траје неко време, док не испразним све одговоре до последњег: „ и ништа“. Расположење се већ променило и сивило се засветлуцало. У међувремену су се на нека важна питања појавили одговори сами од себе, јер чудотворно питање „и шта“, покреће низ логичних одговора који ме доведу до решења тамо где се чинило да решења нема. То су у главном ситуације у којима закључимо да нешто не зависи од нас и као да одустанемо и од покушаја да ствари променимо на боље. И када дођу тако ти дани што ми и нису баш неки, ја се чак и обрадујем, јер то увек значи да ћу у нечему тог дана да напредујем. Јер кад су они обични, весели и пријајући дани, тада само уживам и као по правилу, не размишљам много па у неком смислу стагнирам. Добар дан је сваки, и кад није неки.

Нина Мартиновић Армбрустер
ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести