Ових дана сам се упознала са својим млађим колегиницама које су оставиле врло снажан утисак на мене. Данима након заједничког рада на терену, врзмају ми се по глави мисли о њима и те су девојке потврда мојих закључака о млађим генерацијама. То су они што на њима свет остаје, како то нехајно волимо да кажемо, као да им препуштамо сву одговорност овога света и као да нас се не тиче у каквом стању ћемо тај свет да им оставимо.
Те млађе генерације су дивна створења, а ове девојке су прави представници те врсте. Фине су, културне, лепо су васпитане, паметне, али поприлично несигурне у себе и то обе рекла бих, из истог разлога: врло су благе нарави, добронамерне, ненаметљиве и нежне природе. Међутим, обе су поприлично несрећне због своје нарави и сматрају да им је то велика препрека у животу. При томе, имају свој став, отворене су да уче, да се развијају и да напредују, али нису конфликтне, спремне су на сарадњу, а то уместо да буде предност, у нашем се новинарском послу третира као слабост. Посматрајући их, била сам неизмерно срећна што баш таквих младих људи има све више у мом окружењу, насупрот распрострањеном мишљењу да је око нас све нека бахата, размажена и безобзирна младеж. То је само наизглед тако, јер такви су у првом плану.
Такви „нечији“ синови и ћерке нападају са насловница исто тако нападних новина, скачу нам у очи са сваког киоска, о њима се пише, њих се оговара, тако да испада да их је пуно и на све стране. А није. Долазе неки нови, ненаметљиви људи који ће бити ту, спремни да дају подршку, да ублаже бол или предложе решење у тренутку када се свет пластике, препумпаних, а тек напупелих груди и усана, пребилдованих мишића који не умеју ништа да ураде сем тегове да подигну... када се тај свет сруши под теретом сопственог бесмисла и празнине. Такви ће новинари променити „правила“ да је лоша вест добра вест и ублажиће манипулацију којом смо бомбардовани из медија. Зато им поручујем, тим новим људима, довољно лудим да остану добри, да људскост и доброта никада није изашла из моде, и да је важно да остану своји, да остану добри, јер једино тако, изградићемо добар свет у којем је добро живети. Али да би доброта функционисала, мора се прво бити добар према себи у мислима и у делима. Водити рачуна о себи, волети своје тело, неговати свој дух, јер једино се тако стварно остаје добар човек, чија ће доброта донети добро и другима.
У супротном, доброта ће да изазива негативне реакције, јер та унутрашња вибрација коју негујемо према себи, снажно се емитује на свет око нас. Мени је метода породичног распореда помогла да то освестим и почнем да примењујем. И од тада је све више добро мени, а добро и другима око мене. Стога вас позивам на предавање Владе Илића, са темом Знакови космоса, 12. септембра, у 19 часова, у Студентској поликлиници у Новом Саду.
