Нинине мустре: Храна, табу тема

Постоји старо правило које налаже да се избегава разговор о политици и о религији, уколико не желимо да ризикујемо да при неком сусрету увредимо непознате људе.

У новије време листа ризичних тема је проширена. Све је више оних о којима имамо не само различита него екстремно супротстављена становишта и све је мање тема о којима се може разговарати. У нашим крајевима чак ни време није неутрална тема, и око тога се зачас закачимо, јер једни кажу овако, други онако, зависи од тога којој смо интернет страници или ТВ станици поклонили своје поверење. И друго, зависи од тога да ли сматрамо да су све временске прилике и неприлике природне или нам их неко много напредан, паметан и зао, намеће.

Између ове две могућности људи су подељени оштром линијом коју ако покушате да пређете, можете гадно да се посечете у препирци која наравно никуда не води, али неким људима као да годи. То су они што се могу закачити око било чега и пошто су веома бројни упозоравам на још једну, незванично врло шкакљиву тему: храна! Признајте да сте сада већ врло заинтересовани за тему, па кога храна не занима? То је нешто без чега се не може. До душе, не може се ни без ваздуха, ни без воде, па ипак око тих насушних добара нико се не расправља, а око хране? То је већ врло клизав терен. Ако споменеш да се храниш традиционално, оптужиће те да се храниш нездраво. Ако избегаваш неке намирнице за које сматраш да су штетне, они први ће те оптужити да не пазиш на своје здравље и да ће ти једнога дана, баш то у твом оганизму сигурно зафалити. Нема шансе да саговорник само помирујуће климне главом. Не. Саговорник тог тренутка одговара као да је нападнут. Пробајте само да у неком већем друштву кажете да не једете сир. Или месо. Или да не пијете газирана пића и вештачке сокове.

Реакције су равне онима које следе након доброг дрмусања осињака. Интернет је препун препуцавања између оних који нешто једу и других који то не једу. Избацују податке, каче линкове за документарне филмове, цитирају изјаве стручних лица, а све то само да би убедили другу страну да није у праву. Чудни смо ми људи. Уместо да живимо и пустимо друге да живе, (како нас лепо учи она песма), ми хоћемо да сви други живе онако како ми мислимо да треба да живе. Моја мустра по овом питању је уздржаност и прихватање. То што сам неке појаве освестила, разумела и искусила, настојим да покажем својим примером без очекивања да ће неко то да прихвати. Само остављам отвореном могућност да се уведу неке мало другачије навике, показујући сопственим примером да ли је то корисно или не. И немам шта да се буним што у неким земљама једу псе, јер њима је то нормално, као што је овде нормално јести свиње. Месо је свакако истог укуса, боље је рећи да нема укуса, разликује се по мирису и структури, а потребни су му зачини да би било укусно. А доза адреналина на коју се ми људи навикавамо (да не кажем „навлачимо“) од малена, изазвана страхом и очајем умируће животиње, може да се добије од било којег меса.

Међутим и они што не једу никакво месо умеју да буду једнако агресивни и да ове „традиционалне“ називају свакаквим именима и оптужују за злочин. Без намере да некога увредим, износим своје искуство које можда некоме буде од користи: кад једем више млечних производа, морам стално да прочишћавам грло, губи ми се глас од повећаног шлајма. Када једем слано увече, будим се отечених капака и подочњака, када пијем вештачке сокове и једем слатко, вратим се у доба пубертета, не по енергији, него по бубуљицама. Зато је моја мустра да посматрам себе, да пратим шта ми се догађа и да слушам шта ми поручује моје тело, оно је много мудрије од мене, моје је само да обратим пажњу и да га слушам. Направите сами експеримент: пажљиво записујте шта једете, како се осећате и шта доживљавате. За неколико недеља имаћете своју мустру за исхрану која вама одговара. Не слушајте плаћене рекламе. За све недоумице и жељене последице, посаветујте се са својим телом.

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести