Нинине мустре: Игра

Слу­шам ка­ко се од­ви­ја ве­ћи­на ра­зго­во­ра у мом окру­же­њу. Сви се жа­ле да не­што на сти­жу и да не­ма­ју вре­ме­на, а на по­слу је луд­ни­ца. Уве­ри­ла сам се да у жи­вот при­зи­ва­мо оно о че­му

раз­ми­шља­мо и о че­му стал­но раз­го­ва­ра­мо, па сма­трам да је исти слу­чај и са вре­ме­ном за ко­је не­пре­ста­но го­во­ри­мо да ју­ри, да не­до­ста­је и да нам из­ми­че. Га­ња­мо се та­ко уза­јам­но, вре­ме и ми. На­пра­ви­ла сам ли­сту фра­за ко­је нај­че­шће чу­јем и из­го­ва­рам и ко­је би сва­ка­ко тре­ба­ло да из­ба­цим из упо­тре­бе: „ни­шта не сти­жем“, „не знам где ми је гла­ва“, „не знам где уда­рам“, „фр­ка је“, „луд­ни­ца је“, „не­мам вре­ме­на ни за шта“... има их још, али и ово је до­вољ­но, га­рант сте се пре­по­зна­ли бар у јед­ној од њих.

Ових сам да­на про­на­шла му­стру за пре­ва­зил­а­же­ње не­све­сних по­на­вља­ња оних ми­са­о­них обра­за­ца ко­ји ми ства­ра­ју фру­стра­ци­ју и осе­ћај да ми ста­ври из­ми­чу, да ни­сам до­вољ­но бр­за, до­бра, успе­шна... Јед­но­став­но је: по­треб­но је вра­ти­ти осе­ћај игре у сво­је сва­ко­днев­не ак­тив­но­сти. По­треб­но је да ма­шта­мо, баш као кад смо би­ли ма­ли. Шет­њу до по­сла мо­же­мо у ма­шти да пре­тво­ри­мо у шет­њу пот­пу­но не­по­зна­тим гра­дом, пре­тва­ра­у­ћи се као да пр­ви пут ви­ди­мо до­бро нам по­зна­те ули­це, згра­де, се­ма­фо­ре и про­зо­ре. Док усме­ра­ва­мо па­жњу на де­та­ље, тру­ди­мо се да по­тра­жи­мо ле­по­ту у сва­ко­ме од њих јер ако тра­жи­мо ма­не, ни­шта ни­смо ура­ди­ли – то ви­ше ни­је игра. Где сте ви­де­ли де­те ко­је се игра та­ко што не­што за­ме­ра, за­но­ве­та и за­ке­ра?

Тра­же­ћи ле­по­ту у свом окру­же­њу, по­ди­же­мо ви­бра­ци­ју, из­ди­же­мо се из­над те­шких ми­сли ко­је нас ина­че сва­ко­днев­но мо­ре и ства­ра­мо је­дан но­ви, отво­ре­ни про­стор за не­ке леп­ше, ве­дри­је ми­сли. Кад по­пу­сти при­ти­сак бри­ге, не­за­до­вољ­ства или пат­ње, наш мо­зак поч­не бо­ље да ра­ди. То је као ка­да на­кон ду­ге уз­бр­ди­це, ауто стиг­не до не­ке за­рав­ни и на­ста­ви свој пут. То је и да­ље исти ауто, има исту сна­гу и бр­зи­ну, али са­да ра­ди мно­го мир­ни­је, ста­бил­ни­је и ти­ше. Чак ми као во­за­чи мо­же­мо ма­ло и да вир­не­мо кроз про­зор, да удах­не­мо све­жег ва­зду­ха и да ужи­ва­мо у при­зо­ри­ма. Док во­зи­мо зах­тев­ном уз­бр­ди­цом, то јед­но­став­но ни­је мо­гу­ће, јер смо усред­сре­ђе­ни на са­вла­да­ва­ње тог пу­та, слу­ша­мо мо­тор ко­ји штек­ће, на­пе­ти смо, и ни­шта дру­го сем пу­та ис­пред се­бе ни не при­ме­ћу­је­мо. А на рав­ном пу­ту, већ је дру­га­чи­је: ве­се­ло се за­ва­ли­мо у се­ди­ште, по­ја­ча­мо звук ра­ди­ја и во­зи­мо опу­ште­но и са ужи­ва­њем. Стал­ним по­на­вља­њем истих пе­си­ми­стич­них ре­че­ни­ца са оне мо­је ли­сте не­по­жељ­них, ми у ства­ри во­зи­мо том уз­бр­ди­цом. Пот­пу­но усред­сре­ђе­ни на њу, ми је сво­јим ми­сли­ма, бри­га­ма, не­го­до­ва­њем и за­ме­ра­њем, чи­ни­мо још стр­ми­јом, још те­жом за са­вла­да­ти. А ка­да смо опу­ште­ни, ве­дри и ве­се­ли, то је као да во­зи­мо по рав­ном пу­ту, и мо­же­мо да се пре­пу­сти­мо ужи­ва­њу у тој во­жњи.

Ни­су сви пу­те­ви рав­ни, а ни­су ни уз­бр­ди­це бес­крај­не. Ствар је у то­ме да има­мо по­ве­ре­ња у свој ауто да ће про­ћи и ову, као и све уз­бр­ди­це до са­да и да се као у игри, пре­пу­сти­мо ра­до­сти­ма во­жње. У игри, ма­шта је ве­о­ма моћ­на и ако јој се пре­да­мо у сво­јим сва­ко­днев­ним ак­тив­но­сти­ма као што је по­сао, по­спре­ма­ње ку­ће или од­ла­зак у шко­лу, мо­же да на­пра­ви чу­да. Ако сво­је оба­ве­зе поч­не­мо да до­жи­вља­ва­мо као игру, пре­пу­сти­ће­мо ма­шти да ра­ди за нас. А зна се да ма­шта мо­же сва­шта.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com

EUR/RSD 119.1355
Најновије вести