Нинине мустре: Има нешто слатко?

Знате ли онај штос када дечак пита маму шта има слатко да му понуди, а она му каже да има слатког купуса од ручка?

То је добар пример шта све „слатко“ може да подразумева.  И можда је добар тренутак да се подсетимо како себи да удовољимо, а да се превише не трујемо. Као клинци јели смо слатко у неограниченим количинама. Кекс, чоколаде, бомбоне, сладоледи, газирани сокови… Тада се о штетним дејствима шећера није толико говорило, па смо се без размишљања сласно сладили. Чак и данас, када се на све стране труби о опасностима од шећера, има оних који кажу: „ И ми смо јели тоне шећера, па шта нам фали?“ Шта нам фали?!? А већина нема све своје зубе, има главобоље, или неке друге бољке (као нормално је после тридесете да те нешто боли), разне врсте нервозе, ослабљен вид, поремећај тежине, проблеми са срцем… Све се то узима здраво за готово, као део генетског наслеђа или последице начина живота. Као да превелике количине шећера не спадају у „начин живота“.  Добро памтим изјаву једног научника који посматра како дете сво у печатима на лицу, нервозно тражи да му мајка помогне јер га све сврби и пече, добија од те мајке лизалицу „да се смири“. Био је запрепашћен потезом мајке која на дететово очигледно већ довољно затровано стање још додаје шећер. Недавно ми је један гост у емисији рекао да деци носимо куповну чоколаду на поклон само ако некој породици не желимо добро. Па то захтева потпуну промену у начину размишљања! Можда се сви вратимо провереним вредним поклонима, воћу за које знамо чија га је рука однеговала, ручно рађеном украсном или одевном предмету и сличним ситницама, које можда нису толико слатке, али бар су безопасне. И тај сладолед, који је главна звезда летњег десертног програма, може да буде направљен од измиксаног или испасираног воћа, па замрзнут у сопственом замрзивачу. Тако барем знамо шта смо у њега ставили и чиме смо се то засладили и расхладили. То би била основна мустра за најпопуларнији летњи слаткиш. А постоји и резервна мустра: уместо куповине мачке у џаку у супермаркету, подржите мале и добро проверене произвођаче који су из комшилука и које познајете годинама. То су оне мале посластичарнице које још увек живе и чије власнике и мајсторе посластичаре добро познајете. То су они код којих инспекција никада није пронашла проблематичне састојке и у чијим куглама сладоледа има шећера, дабоме, али има и природних састојака. И сладоледи су им укусни, кремасти и пријају, баш као да су их саме маме припремале за своје мезимце. Ја знам неколико таквих посластичарница у различитим местима, а посебно ми је мила једна у Новом Саду, на Телепу. Једноставна баштица смештена је на једно ћоше између две улице, а из ње деца, а и ми што смо у души деца остали, свакодневно посматрамо роде чије се гнездо одатле добро види. Милина је права слушати како деца питају родитеље, шта то мама и тата роде доносе малом родићу да једе, а у одговорима нема супермаркета ни великих тржних центара. Природа се побринула да мама и тата роде не морају да иду на посао да раде, па да за храну зараде, него лепо из те природе донесу оно што је за јело. Леп је пример онима на којима свет остаје да је природа добра самоуслуга, а на њеном одељењу за слаткише, нема ничега што квари зубиће. 

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести