Нинине мустре: Ја, уредница

Човек стално нешто учи. Тако једино има осећај да напредује, шири своју свесност и тако је испуњенији, задовољнији и на крају крајева, срећнији.

Кад се само сетим те радости кад сам научила да возим бицикл! Какав је то доживљај био! Или оног тренутка кад сам научила како да се заљуљам сама на љуљашци. То је било фантастично! А тек када сам исхеклала свој први шал? Па, нико није био срећнији од мене.

Та дивна људска особина да учимо, да сазнајемо, да спознајемо, у пуној мери ме радује тек када сама, сопственим трудом нешто докучим, научим и применим. Потребан је био подстрек у виду примера док сам још била мала, али сада је потребно само да се загледам дубоко у себе и потражим одговор на неко питање. Кад тад, одговор ће да стигне, важно је само да добро отворим уши и очи, јер суштински важни одговори долазе у облику речи случајног пролазника, у титлу неког филма на који сам случајно набасала, у речима песме коју случајно чујем у пролазу...

За то је потребно да сам стално „будна“. Е то је већ камен спотицања на путу знања. Нико нас није учио да будемо „будни“. Прво, нико нас није учио ни да себи постављамо питања. Немам тачан одговор на питање зашто је то тако, али када кренемо у школу, наше учење се своди на то да нешто набубамо. Све нека правила, подаци, датуми, реченице.... седи и бубај! Када нам кажу да размислимо, у ствари очекују да се сетимо како је то неко пре нас објаснио или написао. Нико нас не научи да исправност поступака, тврдњи или речи меримо осећајем из срца, па тек онда глава да процесуира добијене импулсе. Јер једино тако долазимо до сопственог закључка. Одузета нам је могућност да сами нешто спознамо, а тиме и сопствена одговорност за било шта.

Тако стално кривимо учитеље, наставнике, управнике, директоре, политичаре, за све што нам се у животу догађа, јер нам је одузет осећај сопствене одговорности за сопствени живот. То је као када нам мама каже „нека, ја ћу“ и ради уместо нас, тако да ми уопште не осећамо одговорност, за уредност своје собе.

Тако и одговорност за сопствено здравље, просперитет, срећу, успех препуштамо другима и радо их кривимо за све што нам није добро. И тако нам је одузета и способност да се суштински радујемо. Толико се гуши та човекова способност да сам нешто учи и спознаје, као да се неко или нешто храни нашим незадовољством. А ми, прихватамо ствари такве какве јесу, јер тако су и они пре нас, и они пре њих, и они пре њих, и они пре њих...

И не постављамо питања. Али неки од нас се ето, понекад тргну и присете се како је то лепо кад се стварно нешто корисно научи. Зато учим како да спремим неко ново јело, како да засадим биљку, како да је негујем... а што је најважније, марљиво учим како да будем свесна о чему размишљам и којим стварима и људима поклањам своју драгоцену енергију док о њима мислим или причам. Није лако, спотичем се и падам, али поново устајем и учим, јер радост коју осетим када нешто спознам је неизмерна и свему даје смисао. Ја баш волим да се радујем. Зато сам и постала главна и одговорна уредница сопственог расположења.

Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 119.0355
Најновије вести